Marija Aleksić | Stanica za Viktora Igoa

 

Stiže moj Igo u rane zimske sate

Dok se borim sa disgrafijom dok pišem njegovo ime

Slova mi šetaju od sreće jer ću dodirnuti Jadnike

Priču o dvoje neshvaćenih dok im Zvonar kuca poslednje trzaje 

Dok Igo ne stigne u moj grad

Nema snega kao ispred Bogorodičine crkve

Kažu biće kiše dok se spušta ulicama moje kasabe

Koju mrzim najviše na svetu

Dodirnuću originalni povez Jadnika koji je doneo samo za mene

Čekam ga na stanici za koju on zna da postoji

Izvrćem reči od sreće i uzbuđenja

Teško je razumeti ono što se zapravo razumeti i ne može

Volim Viktora Igoa

Volim Jadnike koje će mi doneti na ruke

Nestrpljivo ga čekam  dok mi u ušima svira Čajkovski

Možda ću i ja zakopati srce kao Šopen kraj Jadnika

Ponovo mi slova šetaju jer mi je vid oslabio

Ponovo se stežem za vrat jer me guši malograđanština

Čekam Viktora kao ozeblo sunce u ovo decembarsko jutro 

Prošle godine u ovo vreme bila sam  Teodora Marković

Jer mi je srce krvarilo zbog čvrstog maltera u koji mi je bila umotana ruka

Sad sam srećna jer Igo stiže

Pravo iz Pariza

Iz večnosti

U moju večnost

Volim ga strašno

Niko ne zna za tajnu moju i Igoovu

Ni kako su nastali Jadnici

Možda smo to mi

Možda i nismo

Osim ljubavi koja je zakopana na terminalu ispred Bogorodičine crkve

Nemamo više ništa

Zato je čuvamo u kavezu kao endemsku vrstu

Jer jeste raritet Volimo se kao nikad niko