Nataša Hrupec| Spas

kuću uznemiri vjetar

i koraci stanovnika kozjih nogu

kokoši obožavaju stiropor pa kljucaju

njenu termoizolaciju

baštovani letači posade što im ispadne iz kljuna

i to je dobro, jer je nepredvidiv gustiš oko nje,

probude je ptice rugalice,

cvrče o njoj

je li dom, nije dom, koga briga

navrati i planinkinja iz davnina

smežuranih ruku od pranja

kad obiđe svoju djecu krotku, jogunastu, taštu

a svu pogubljenu

dođe da zapali jednu s kućom oblakinjom na pragu

pa je pita je li bolje sada

kad ljudi svašta donose sa sajmova

je li bolje nego prije

oblakinja tiho kimne, misli svijet je mlad,

treba još porasti,

najesti se koristi s meketom do sita i brda

i još više do grla, do brade, preko nosa

nagutati se vrućeg ugljena

nazalijevati se sparušenog svijeta plavim rožnicama

a zna: za zemlju je spas da divljinu prepusti gradaciji