Mirna Prpić | Ružo moga zaborava

Hej,
ružo mojih sjećanja!
U večeri spremnoj
da te kiša okupa,
a sutradan posljednja kap
ostane samo da uveliča
tvoju ljepotu.

Hej,
ružo mojih tuga!
Sve što smo bili nekad
ukrao je život,
a za krađu nije bio kažnjen.

Hej,
ružo moga života!
Bodeš me trnjem strahova.
Opijaš mirisom novog buđenja.
Pomogni mi da prodišem
kad te pomirišem.

Hej,
ružo moga zaborava!
Kad ti opadnu latice
zajedno sa mojim emocijama,
bit će mi žao
što sam te uopće dotaknula.
Što te nisam ostavila
da rasteš,
da ti se i dalje divim samo pogledom.
Bilo bi božanski.

Hej,
ružo,
dok si još bila pupoljak
imala si moć.
Stvarala si našu priču.
Možda i pretešku
za lakoću tvojih latica.

Hej,
ružo,
nisam ti rekla.
Naša je priča završena.
Pokidalo me na pola,
baš kao i kad tebe
bezrazložno otkinu
iz tvoje zemlje.

Hej,
ružo,
na trnje se i naviknem,
ali na život bez ljepote jedne ljubavi,
nikada!