Jelena Nolan-Roll | Nesreća

 

Policajac ide od kola do kola u koloni koja stoji. 

„Izvinite, desila se nesreća.“

„Hvala“- kaže Danka kad dođe do nje. Pristojno. Engleski.

Svađaćemo se opet sad. Jebi ga. Masnicu na levom oku sam jedva pokrila jutros. Dobro je da sam kupila puder. Dobro je da misli da na to trošim pare. Dobro je da ne zna za račun u Srbiji. Tamo još malo pa imam dovoljno za polog za stan. Ideja da stavljam jeftini puder u skupe kutije je bila genijalna. Bravo Danka!  

U kolima pored nje je žena zelene kose. Pogledi im se susreću. Žena kimne, pristojno. 

I da kupujem vaučere za prodavnice uz ostalu kupovinu. Pet funti tu, deset tamo. Može da gleda kroz izvod sa kreditne koliko god hoće, ali ovo se ne pokazuje. Imam 255 funti u kuponima za supermarket. I više nego dovoljno za prvih mesec dana. 

Sva sreća pa nemamo decu. 

Telefon zvoni.

„Gde si?“

„U kolima. Izgleda neka nesreća.“

„Proveriću. Nemoj da ti je palo na pamet da me lažeš.“ 

Jebote, a šta ako me nađe? Ovde nemam nikoga. Pre godinu dana, kad me udario prvi put, zvala sam kumu da me posavetuje. Rekla mi je da budem dobra žena i da ga razumem. Nije njemu lako. Na poslu ga dave. Moraš da mu budeš snaga, to je posao žene.

Kome drugom i da se poverim kad mi je najbolja drugarica u tom fazonu? Možda je on i bio u pravu kad je rekao da mu ona ne deluje kao pravi prijatelj... 

Posle tog poziva se više nisu čule. 

Telefon ponovo zvoni. 

„Dobro je, ne lažeš. Vidimo se kod kuće za osam minuta.“

Zna da joj prati telefon. Zna i kako da isključi praćenje. Odlučila je da sačeka sa tim dok ne bude došao pravi trenutak.

Pasoš i kartica računa u Srbiji su uvek sa njom. Kartica ušivena u jezik patika. Pasoš ispod suvozačevog sedišta. Kad ju je pitao gde je, rekla mu je da ga je izgubila. 

Ali kad da odem, kad mi svaki minut kontroliše? I kako stan da nađem, kad mi sve proverava?

Protrlja oči. Umorna je. Budi se rano da mu spremi doručak. Skuva kafu. Pusti Naksi, omiljenu radio stanicu. Naravno, ako je loše volje nešto će se uvek naći da ga iznervira. Jutros je sipala kafu u pogrešnu šolju. 

Kola do nje zatrube. Žena zelene kose joj kaže: 

„Slušaj, ovo će da ti zvuči čudno ali: možeš ostati kod mene za početak.“

„Ne razumem“, kaže Danka.

Žena joj pokaže na oko, sa koga joj se jeftini puder raz-lio i jasno se vidi masnica. Onda zasuče rukav, skoro skroz do ramena. Ruka joj je prepuna ožiljaka koji kao staza malih crvenih kožnih šljunaka vode od vrhova prstiju pa sve do ispod rukava. 

„Razumeš. Gasio mi je cigarete na rukama kad mu je ručak bio neslan. Ili preslan. Znaš da nisi ništa kriva, jel da? Pogrešno su nas naučili.“

Danka zna. I ne zna. Šta više mogu da izgubim? Upita se.

Kad saobraćaj ponovo krene, njena kola su prazna a aplikacija za praćenje isključena. 

Vezane objave: Rezultati natječaja | Udruženja nezavisnih književnika Srbije i Hrvatskog književnog društva (zadarska podružnica)