subota, 15. kolovoza 2020.

Sven Adam Ewin | Uzalud govorim mojim epigonima


Kopipejstaš me? To vidim dok te čitam.
Htio bi malo… i čestično i valno.
Hvataš mi formu. Temu. Misao. Ritam.
Htio bi pisat ko i ja: maestralno?

Kako, kad pišeš ni slano, a ni medno.
Šuplje u prazno. Ni meko niti kruto.
Jedno u isto. Pa to isto u jedno.
Ni hladno, a ni vruće. I obrnuto.

U trci sa mnom uzalud trošiš snagu.
Moja je trka na rekord. A to košta!
Daj, malo skupi misli. Stavi na vagu.
Da mene pratiš, nedostaje ti štošta.

Nemaš kalibar za otvor moga topa.
Da moje svjetlo lomiš – ti nemaš prizme.
Preduboki otisci mojih su stopa.
Za šest brojeva veće moje su čizme.

Stog ori svoju ledinu. Posij zrnje.
Možda uhvatiš korak od sedam milja.
Probij se kroza šumu. Iskrči trnje.
Jedino svojim putem – možeš do cilja.

Ovo je sonet sa pet kitica više.
Zvat će se „Sonet SAE“. Jer ja sam fora.
Ja imam moći da stvaram nove niše
Za posve nove svitke s Mrtvoga mora.

Ja sam orao, s krilima od tri metra.
Male ptičice nikako to da shvate.
Kad ja uzletim, uz laki dašak vjetra,
Uvrh Timora crtam koordinate.

A ti si sitan vrabac, što malo vrijedi.
Živčeš, skutren pod strehom. I gubiš vjeru.
No, hajde, dođi. Na leđa orlu sjedi.
Orao će te iznijet u stratosferu.

A ti, pun sebe, s orlovih leđa piši:
- Vidi me, mama! Dotakoh nebo skoro.
Ovdje sam gore čak i od orla viši!
(Tek ne znam što ću – izmakne li se or'o?)

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.