bose, neuhranjene ptice, šetale
po sjajnoj, ispucaloj kaldrmi;
njihove senke su ličile
na nizove apstraktnih formi,
nikle iz usijanog imaginarijuma.
Dok su ljudi sedeći na klupama
od dosade nemi, zaboravljeni?
Bez lica bez osmeha bez usana
bez glasa kojim bi dozvali ptice;
ispraćali i dočekivali autobuse
čak i čerge; što danas zaista retko
putuju kroz obrasle, popločane staze.
Ja ne znam za druge, svi su ti star(c)i
smežuranih drhtavih (dugih) prstiju,
hranitelji ptica, jednom bili
hranitelji sopstvenih sujeta.
Možda drsko, samouvereno krili
sreću od onih koji je sada nemaju;
izgledaju li makar zamišljeno, potišteno?
Zenit se ne pomera, a ja tražim u zao čas,
hodajući po utabanoj kaldrmi,
tuđe ruke u mom džepu...
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.