Nikola Vukoje | Balada o tužnoj kuji

Jutros,
malo pre zore,
tamo gde se
snovi roje,
jedna kuja žuta
okotila je troje.

I kao da joj srce
postalo je veće,
mahala je repom,
cvileći od sreće.

Zavijala tiho,
sluteći da
čeka je bajka,
najponosnija bila je,
jer postala je majka.

Suze su bile
poklon od sreće,
sijale su najlepše
kestenjaste oči pseće.

Taj osećaj mogao je
srce da joj sledi,
radovala se svemu
onom' što joj sledi.

I bila je srećna,
najsrećnija kuja,
nesluteći da sunce
zameniće oluja.

Nije stigla još
ni sve da ih sliže,
neka ruka počela
štence je da diže.

Cvilela je,
počela da skače,
plakala je,
sve jače i jače.

I komšijski su psi
krenuli da laju,
na jauke tužne kuje,
kojoj štence otimaju.

Kao da je pogledom,
najlepšim na svetu,
počela da moli,
da uzmu joj sve drugo,
samo ne ono
što najviše voli.

Uspravljenom glavom ka nebu
lajala je, najtužnijim glasom,
nemoćna, sama,
moleći za ljudskim spasom.

Ali jauk
žute kuje,
kao da niko nije
želeo da čuje.

Plačući dugo
snagu je gubila,
gledajući kako
štence joj odnose,
kao da u srcu
srce je ubila.

Oči su je, od plača,
počele da peku,
štence su joj
bacili u reku.

Vrištala je;
i nebo je čulo
tužni lavež majke,
čovek bez duše
prekin'o je početak
jedne pseće bajke.

Sklupčala se
na hladnom' betonu,
mokra i jadna,
izmučena, sama,
umorna i gladna.

Od bola i tuge
prestala da jede,
bez štenaca njenih
dani joj ne vrede.

I nije još dugo
lutala sa bolom,
usamljena glava,
ubrzo je otišla
u večnost da spava.