Bože spreči, ako možeš, molim te, da se ovo drvo smokve, njen dar meni, primi u moje dvorište. U njemu je srce njeno šesnejst hemisfera i bezbroj crnih rupa veliko duboko široko u kojem sam ja jedini bio dugo ljubav voleo kao andaluzijski bik rikao raj prizivao doživljavao i u njemu cunamično do besvesti i osvesti uživao opetujući u telu njenom ona večna velelepna grandiozna ponovna rađanja u gudurama beztežinskog prostora dolinama kokeinskih crvenomakovskih polja vrhovima vulkanskih lava popokatepetla dubinskim tunelima sveukupne ljudske središnjice postojanja, virovima valjksto sluznih mišića i vrhunskog odživljaja životnog ringišpila večite svete ljubavi u zemaljskom raju, duša njena topla nežna bezgranična podskućena svedajuća samo mene primajuća, ljubav prava prva i jedina sveta zauvekna silom giljotinirana, do poslednje kapi, koja se skorila, unadana u ječećim bolnim grčevima izdahnula. Bože speči, ako možeš, preklinjem te poput pape Justicijana sedamdeset drugog kada je u Sikstinskoj kapeli ispod freske rađanja molio, suzu zadnju i dušu ispustio, da se ovo drvo smokve, njen dar meni, primi u moje dvorište. Na njemu su ruke njene uvek čvrsto zagrljajne večno sebi zovujuće sve od sebe davajuće darujuće, prsti njeni sveznajući meki, topli, baršunasti, uzbuđenja, pomoć, život, radost, sreću, izazivajuća, oči njene kestenjaste mile, blage, bistre, pametne, lepe kao Kraljevski leptir na zenitom sunčanom zraku na cvetu oplođenog kukureka raširenih krila. Bože spreči, ako možeš, kumim te poslednjim atomima nemoćne, bezvoljne, bezživotne, nehoteće, neželeće, snage razapet na virtualnom krstu napuštene ljubavi, da se ovo drvo smokve, njen dar meni u vrhuncima raja, primi u moje dvorište. U njemu je telo njeno svebogovsko, anđeovsko, venere joj nisu ravne, Botičeli nju sad uškoljkuje na nekoj najsvetlijoj zvezdi, Gola Maja bi sad stidna od njene forme i lepote pobegla sa slike, Goja bi zanemeo od divljenja, htenja, i zauvekno prestao da slika, jer takvu čarobnu žudeće magijsku lepotu niko ne može više nikada da izmisli, stvori, u umetnostima oformi, planetarno daruje, ni posle svih bogova koji će možda nekada i doći novu ženu stvoriti. Ako bože ne spečiš, drvo smokve će rasti, a ja ću tada pred, pod, njim sve svoje živote, oči, telo moje, dušu, udove, srce moje, sve organe male i velike za njom izplakati...izsušiti.
Kolumne
|
Jelena Hrvoj |
Martina Sviben |
Mirjana Mrkela |
Aleksandar Horvat |
petak, 24. svibnja 2019.
Florian Hajdu | Bože spreči...
Bože spreči, ako možeš, molim te, da se ovo drvo smokve, njen dar meni, primi u moje dvorište. U njemu je srce njeno šesnejst hemisfera i bezbroj crnih rupa veliko duboko široko u kojem sam ja jedini bio dugo ljubav voleo kao andaluzijski bik rikao raj prizivao doživljavao i u njemu cunamično do besvesti i osvesti uživao opetujući u telu njenom ona večna velelepna grandiozna ponovna rađanja u gudurama beztežinskog prostora dolinama kokeinskih crvenomakovskih polja vrhovima vulkanskih lava popokatepetla dubinskim tunelima sveukupne ljudske središnjice postojanja, virovima valjksto sluznih mišića i vrhunskog odživljaja životnog ringišpila večite svete ljubavi u zemaljskom raju, duša njena topla nežna bezgranična podskućena svedajuća samo mene primajuća, ljubav prava prva i jedina sveta zauvekna silom giljotinirana, do poslednje kapi, koja se skorila, unadana u ječećim bolnim grčevima izdahnula. Bože speči, ako možeš, preklinjem te poput pape Justicijana sedamdeset drugog kada je u Sikstinskoj kapeli ispod freske rađanja molio, suzu zadnju i dušu ispustio, da se ovo drvo smokve, njen dar meni, primi u moje dvorište. Na njemu su ruke njene uvek čvrsto zagrljajne večno sebi zovujuće sve od sebe davajuće darujuće, prsti njeni sveznajući meki, topli, baršunasti, uzbuđenja, pomoć, život, radost, sreću, izazivajuća, oči njene kestenjaste mile, blage, bistre, pametne, lepe kao Kraljevski leptir na zenitom sunčanom zraku na cvetu oplođenog kukureka raširenih krila. Bože spreči, ako možeš, kumim te poslednjim atomima nemoćne, bezvoljne, bezživotne, nehoteće, neželeće, snage razapet na virtualnom krstu napuštene ljubavi, da se ovo drvo smokve, njen dar meni u vrhuncima raja, primi u moje dvorište. U njemu je telo njeno svebogovsko, anđeovsko, venere joj nisu ravne, Botičeli nju sad uškoljkuje na nekoj najsvetlijoj zvezdi, Gola Maja bi sad stidna od njene forme i lepote pobegla sa slike, Goja bi zanemeo od divljenja, htenja, i zauvekno prestao da slika, jer takvu čarobnu žudeće magijsku lepotu niko ne može više nikada da izmisli, stvori, u umetnostima oformi, planetarno daruje, ni posle svih bogova koji će možda nekada i doći novu ženu stvoriti. Ako bože ne spečiš, drvo smokve će rasti, a ja ću tada pred, pod, njim sve svoje živote, oči, telo moje, dušu, udove, srce moje, sve organe male i velike za njom izplakati...izsušiti.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.