Kolumne

ponedjeljak, 14. svibnja 2018.

Davor Stipan | Nemoj nikada biti tuđa


Nemoj nikada biti tuđa
I kada ti kišna ljeta na izmaku
Licem prospu toplinu.
Nemoj nikada meni biti strana
I nemoj dokona osporiti mene
Koji te volim i kada svi odu
Kada svijet ti se čini dalek i truo
A sunca u močvarama gasnu.

Nemoj nikada biti tuđa
Tvoja toplina nije za bagru
Te dušmane nacerene i masne
Koji će ju tek s nagonima porediti.
Ne podaj se mirnoj vodi
Nek' te ne obmane njeno zrcalo.
U olujama groznim mojim
Naći ćeš spokoj od tisuću dvorana
I svaka će probrane lati
Pred koračanjem tvojim prosipati.

Nemoj nikada biti tuđa
Ne gladuj ružo u sprženoj zemlji
Koliko god da se ona proteže
I prekriva nedoglede užegle i prazne.
Jer spržit će te u najradosnija jutra
Dok izdanke mlade kosom miluješ.
Nad njima ćeš žaliti u grcaju samoće
Kao majke nad mrtvom djecom.

Ne daj se zavesti od lešinara ubogih
Koji te slave u žeđi taštine
Koji te proklinju iza očnih kapaka
I tvojim darovima zanosno mašu.

Zato nemoj nikada biti tuđa.
Moji anđeli malu zemlju snuju
A ljubavi imaju beskrajno za tebe
I ushita silnog koji u mudrosti raste.
Ta nismo ovdje da bismo hinili
Ni krv, ni suzu, ni žrtvu pod svilom
Tu smo, korijenu moje sreće
Da bi krvlju srca prokucali
Suzom poškropili neplodna polja
I žrtvom oživjeli ugasle živote.

Nemoj nikada biti tuđa.
Nemoj, jer tuđinac ne umire za tebe
Ti si biser iz najdubljih mora
Ili pak kamen, otuđen, siv
Bez mene.

Nema komentara :

Objavi komentar