Kolumne

ponedjeljak, 30. travnja 2018.

Dejan Ivanović | Klasika, ne sintetika



Zvuk klavira,
glasnik tajnih nemira,
uvek čežnjivo impresionira.
Raspon nečijeg raskošnog glasa,
gore i šume zatalasa;
Kamerni orkestar,
usklađen, kao sunčev vetar,
lebdi, očaran kosmičkom širinom,
jedne violine,
ushićene, prominentne, nad zvezdanom prašinom...


Među Planetama putuju zvuci,
čas nežni, svileni, pa najednom divlji, jauci...
Dok programirana mašina,
buku imitira.
Menjao bih zvuk mašine,
njen sintetički kod,
kad nema klavira, moćnog glasa, violine,
bar za stari radio, simbol topline...
Ili slušao opijen,
poeziju noći i more tišine...

Nema komentara :

Objavi komentar