Kolumne

srijeda, 18. listopada 2017.

Glorija Wolf | Miris kokica


Subota...
Krenula sam u banku, pa na pijacu. Za moje zrenjanince, mesto opisa je poznato, ali zato vama koji niste bili u Zrenjaninu, želim da opišem mesto dešavanja ove priče.

U vojvodjanskoj banci, manji red ispred bankomata. Dok čekam na red da uzmem novac, pogled mi se zadržava na jednoj starici sa starim, dosta starim kolicima koje je gurala. Vidi se da nije prosjakinja, samo stara žena. izašla mi je iz videokruga, onako mala i pogurena. Pomešala se sa užurbanom masom ljudi koji su išli prema centru, a neki preko pešačkog mosta prema Žitnom trgu. Odlazim u pekaru "Kod Jefe " kupujem peciva i opet vidim tu istu staricu kako polako ide. Nije ona nigde otišla, samo je sela kod " Sezama " da se malo  odmori.

Opet red ispred mene. Kupujem burek, neka peciva, 3 jogurta veća, neke slatke pite, krofne, cupkam već od nervoze. Ušla sam u pekaru da kupim ukućanima nešto za doručak, ali u mojoj glavi se stvorila druga zamisao. Nemam vremena da sačekam kusur. Rekla sam prodavačici :

- Doći ću kasnije po kusur.

Istrčala sam napolje. Tražila sam pogledom onu staricu, nešto me je vuklo ka njoj. Pitala sam prolaznike gde je, da li su videli neku malu pognutu bakicu. Svi su odmahivali glavom. Shvatila sam da je nisu videli, jer im ona nije bila interesantna za pogledati, čak šta više, nisu ni želeli da je vide.
Primetila sam je na jednoj klupi preko od stare "Robne kuće" . Sedela je i gledala prolaznike i malo odmarala starost. Došla sam do nje i pitala:

- Da li je slobodno mesto, htela bih sesti pored Vas.

Ona se jos izmakla, kao da je šugava, da nije blizu mene. Uhvatila sam je za ruku i rekla da želim nešto da joj dam. izvadila sve ono sto sam kupila i stavila joj u kolica.

Tada sam je malo bolje pogledala. Nekada je to bila lepa žena. Lepih crta je ostalo na njenom već izboranom, svenulom izmučenom licu. Oči divne, tamne trnjine, upale u šupljine, kao da je htela da svoje oči sakrije od drugih. Haljina ona stara, žersej, tamno plave boje cela, nije pocepana. Stari model mokasina, koje su isto bile cele i niska nekih perlica sa malenim krstom. Ne brojanica, niska perlica.

Zahvalila se, pogledala me je najtužnijim pogledom koji sam ikada videla i rekla drhtavim glasom:

- Ja nisam prosjakinja, ja sam bila da podignem penziju, evo vidi, imam ja pare, sada sam digla novac u banci.

Izvadila je tri novčanice od po hiljadu dinara, (a to je oko trideset evra) i ponosno ih pokazala.
Rekla sam joj, da nisam želela da je ponizim, ali ja nikog nemam svog, pa da imam baku, eto nju. Nemam kome da vidim osmeh pa neka to bude ona. Oči su joj tada zasijale, suza je kanula, jedna druga, treća...

Samo su klizile, a ona je pričala drhtavim glasom. Ne! Nije jecala. Samo plakala i tiho mi pričala.

- Bila sam nekada ja i majka i baka. Ova kolica su od moga unuka, a ova niska đerdana od ćerke. To mi je zadnje poklonila kada je krenula TAMO. Pukne lančić, ja ga opet nanižem. Bio je da se dva puta obmota oko vrata, ali se gubile perle svih ovih godina.

A onda kreće njena priča.

- Bile su to one godine, kada se ništa nije moglo kupiti, onih devedesetih. Muž mi je umro od bolesti dok je ćerka bila mala. Neku malu penziju sam dobila. Živeli smo tako, a ona, sunce majčino, odlikaš, đak generacije, dobar student. Nije imala posla, pa je davala privatne časove iz hemije i šila jako lepo, pa smo nekako živeli. Udala se i otišla sa mužem za Kanadu. Tamo su živeli, radili dva-tri posla i meni slali pare. E kako sam bila srećna kada sam u ovim kolicima unuka prošetala.

Tu je jecaj bio tih, kao najtiši jauk srca.

- Vratili su se nazad za Kanadu. Posle 3 meseca, poginuli su u saobraćajnoj nesreći. Oni poginuli, a mene Bog neće da uzme, a molim ga svako jutro i svako veče.

Pogledala sam je bolje i kao da sam se setila po priči da je ćerka davala časove iz hemije. Pitala sam je, da li živi kod Kapetanije, u onim starim dvorišnim stanovima?

Rekla je da baš tamo živi! Tada sam se setila, da sam nekada, kao student, išla kod jedne divne mlade žene na časove. Sve mi je objasnila, a ja hemiju nikada nisam shvatala. Ostalo mi je u sećanju samo ono što me je ona naučila. Pitala sam staricu, da li je posle časova, poslužila đake kokicama, koje je tada pripremila?

Mali osmeh joj se pojavio u uglovima usana i neka svetlost kao da joj je ozarila lice.

- Da, prošaputala je, kao da ne želi bilo ko to da čuje osim mene. Nismo imali čime decu da počastimo posle časa, pa sam ja pravila kokice.

Ja sam od nekog sećanja iz prošlosti poskočila sa one klupe i viknula:

-  Pa sada se sećam! I ja sam jela te kokice!

Opet neko sivilo, tuga, sećanje, prekrilo je staricino lice. Rekla mi je da je to bila igra, nje i njene cerke. Ako se sve kokice iskokaju, simpatija je voli, ako neka ne ostane iskokana, možda je voli.

Tu igru smo svi jedva čekali da bude, posle onog nama napornog časa hemije.

Ta čaša vode i te kokice ostale su mi i dan danas u sećanju i kao sada da ih osetim kako mirišu.
Ne znam da li postoji nešto, ali me je ta starica nekom čudnom sudbinom privukla, da joj priđem i oživim svoja sećanja, a i njena, koje su prekrivene morem i morem suzama.

Ponudila sam joj da je odvezem kolima. Rekla je da ne želi. To su jedina dva dana kada izlazi iz kuće. Htela sam joj dati novac, a ona se nasmejala i rekla da sam joj dala nešto najlepše, svoje vreme dok sam sedela sa njom i sećanje koje je imala kome da ispriča.

Rekla mi je da će mi opet praviti one kokice, koje su mi ostale u lepom sećanju.

Otišla sam posle desetak dana u poznati deo Zrenjanina. Ušla sam u dvorište sa oronulim stanovima, sa kesom punom raznih đakonija. U drugoj ruci kesu punu potrepština za život. Kupila sam nekoliko kesica kokica i dve litre ulja, da mi ih napravi drago biće kokice koje na mladost mirišu.

Nisam je zatekla živu. Videla sam posmrtnicu na oronulim vratima.

Jedna druga starica mi je rela da je umrla tog dana kada je došla iz grada.

Kažu da je imala osmeh na svom samrtnom licu. Najzad joj je molba uslišena, najzad je sa svojima.

Pogledala sam u onu staricu neznanku ispred mene, koja je imala isti onaj usamljeni pogled. Sve ono što sam želela jednoj da polonim, poklonila sam drugoj srarici. Ona me je pogledala i tiho kazala:

- Hvala, niste trebali.

Samo sam je zamolila da mi napravi još jednom kokice i da ih pojedem u tom dvorištu.

Ovo je istinita priča koju sam vam napisala. Duboko sam je potiskivala u sebi, jer nisam imala snage da je napišem kada se svega setim, suze same klize u tišini.

Morala sam tu tugu da izbacim.

Bila sam opet juče u tom dvorištu. Odnela sam cveće da stavim ispred vrata, prošla je godina od poslednjeg susreta.

Podelila sam onaj buket.

Ni one druge starice nije bilo, samo dve posmrtne liste na vratima.

Nema komentara :

Objavi komentar