„Nema lijepe priče o nama“, rekao si ravnodušno. Govorio si da je sve progutala prošlost. Sada se slučajno susrećemo. Da, i to si rekao. Ravnodušno.
Zatvorila sam oči. Zaspao si, a ja sam budna dočekala jutro. Toga dana zavoljela sam vrata stana jer sam čula kako su se zatvorila kad si otišao. Zauvijek.
Jesenske kiše i dalje tiho lupkaju, a ja gledam vrata svoga stana: „Neće doći“, govore. „ Ispričat ću vam najljepšu priču“ , kažem im.
„Prije mnogo i mnogo ljeta, u carstvu kraj mora to bi…“ „Djeva je vjerovala da voljena bi“ , rekoše mi.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.