Kolumne

srijeda, 16. kolovoza 2017.

Helena Himel | Stvarnost


Rekao si da voliš stvarnost. Među suncokretima, u očima boje žita. Da tragaš za mirisom kubanskog šećera, kupina i borovih šuma. Da sanjaš o maslinjaku i plantaži kafe u kojoj se kupaš i izjutra dotičeš mesec u kosi žene koju voliš.

Da je za tebe stvarnost pučina, more i pena. Leto, satenska haljina u tramvaju i smaragdni šešir na belom pesku. Brdo, divljina i pustoš. Sloboda, galop konja. Kuća od pruća, svetlo na ulaznim vratima i dotrajali kamin na trošnom podu od hrasta. Da je stvarnost sav onaj prostor između nas. Pod okriljem vetrenjača, svetionika. Neispričanih priča. Kojima nedostaju istrošeni zagrljaji. Lotosov cvet. Šume. I smeh.

Stvarnost je vrt misli, u kojem vlada ljubav. Beskrajne njive, pšenica. Parče neba u rukama. I daljina među prstima.

Stvarnost je kad ćutimo, a putujemo. Brodom, do Karipskog mora.

– Ti si ga vešto obojila. A, ja sam tu, samo ponekad. Zbog kontura. Da stvarnost i volim te, ne odluta. Negde u onom prostoru, između nas.

Prošaputao je. I prošao prstima preko mog uha.

Nema komentara :

Objavi komentar