Opet je košmarno, opet sanjam požare
Na vodi, gorenje nesagorive kože, truljenje germanske puti, sanjam sve prošlosti koje imam, uvučene u sobe za poslugu,
I staklena vrata, dakako staklena vrata,
Salonske ljubavi ostale samo u nenaštimovanim klavirima,
Za koje nemam partiture, koje nagađam, i koračamo tako,
Posle zabave,
Pokušavam da nađem put,
Ponovo, ne znaš po koji put ponovo,
Pokušavam, i ne moram uspeti, važno je koračanje,
Treperi mi
Ulica ispred očiju, ispod kapaka,
Ponovo tražim stazu ka domu, nesigurno jer moj dom je
Bašta sa otrovnim korovom,
Uhvatim pod ruku svaku nerođenu sestru koju nađem,
Da me materinski zaštiti i povede,
U magnovenjima, u maglama sa Dunava;
Ta ulica više ne znači ništa,
Začudo
Ali
Ne znači ništa,
(Stvarno je tako,
Nema razloga da sumnjaš u stvari
Koje nisu ni istina ni laž)
Kiša nas najpre usporava,
Pijano, kažem ti, ne mogu tamo,
Piano, kažem ti, ne mogu tamo više,
(Pijano – slučajni susreti
I piano – namerna sonata)
Boli kao mraz na obrazima,
Kiša nas potom ubrzava, piano,
Kažem ti, pijano naginjem mračnoj strani
Ulice, ti me vučeš ka svetlu
Što isijava sa nečije anemične kože,
(Aveti su ovde domaći,
Mi smo došli njih da uznemirimo)
Izmaglica mi je na usnama
Ima ukus soli,
I unapred čujem svitanje.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.