Nada Mitrović Uzelac | Vladanje: primerno (5)

 

Velika kutija kraj radnog stola.

Vežbe za kolokvijume.
Prepisani citati iz knjiga.
Skripte. Stari rokovnici.
Zadaci.

Sve ide u reciklažu.

Na dnu - đačka knjižica iz Zemunske gimnazije.

Lista je.
Osmehne se. Lista...

Odličan, odličan, odličan...

Seta na licu.

Lista dalje.

Pogled zastane.
Među obrvama - nabor.
Dugo gleda u TO.

Uzdah. Uzdah.

- I ovo ću baciti. Šta će mi?
Imam svedočanstvo o maturi.

Sećam se...

Na osamnaesti rođendan, dobio je kovid.

Umesto svećica – gorelo je čelo.
Umesto pesme – cvokotanje.
Bol.

Deset dana kasnije, tek mesec dana nakon položenog vozačkog ispita, seo je za volan.

Otac, pored sina,
prvi put drhti, hvata se za prsa, 
zgrčen i nekako mali.

Ja pozadi. Stotine crnih misli...

Imam četiri komorbiditeta. Šta ako...

Šta će oni? Kako će... 

Gledam jednog, gledam drugog.

Put do Bolnice „Bežanijska kosa“ čini mi se predug.

Večnost. 

Gospode,
samo da stignemo na vreme...

Samo da preživimo svi.
Samo...

Otac je ostao u bolnici.
Odmah.

Sin i ja... vraćamo se kući.

Ćutimo.

Noć.
Decembarska magla. Košava.
Drhtimo.

Pred vratima, sin vadi očev ključ.

Otključava.

U stanu nas čeka bela Bella.

Sama. Rep podvila, pogled tužan. Ne raduje nam se.

Čudna tišina.

Pretiho. Prazno. Stan se skupio.

Zjapi tišina.

Sećam se...

Nekoliko dana kasnije, sin je dobio đačku knjižicu.

Opšti uspeh: Neocenjen.

Decembar.
Polugodište maturanta.

Petnaest profesora ga dobro poznaje. Znaju da svi imamo koronu. Otac epidemiolog - u bolnici. "Obostrana upala..."

Dva profesora ne razumeju.

„Nije bio na poslednjem kontrolnom...
Sada, u decembru.“

Tako zaražen...  da bude u školi?

Te dve ocene su izostale.

Sećam se...

Dovoljno da učenik, koji je tek postao punoletan, podigne pogled i upita:

– Zašto, mama?

Nisam znala odgovor.

Ni sada ne zna. 

Samo sam pogledala ocenu iz vladanja.

Primerno (5).

– Čuvaj TU ocenu.

Sve druge će ti, pre ili kasnije, život upisati ili precrtati.

Zatvorio je knjižicu
i spustio je u kutiju.

Mašina će samleti stari papir.

Od njega će nastati novi listovi.

Na njima će neki novi gimnazijalci
zapisivati svoje lekcije."

Fotografija: sin/maturant čeka oca u Bolnici Bežanijska kosa", Beograd; "vreme korone"

Nada Mitrović Uzelac | Redosled zaborava

Polako pakujem stvari.

Zagledam se u svaku i, 

kao ubrzani film,

ređaju se slike:

kada? gde? ko? zašto?

treba li ovo nekome, nekada?

Ne. Nikome. Nikada.

Tako je i sa rečima.

Polako pokušavam da neke potisnem,

pa da ih, zauvek, zaboravim.

Šta će mi reči koje više ne koristim?

Kome te reči da kažem?

Šta će mi, ubuduće, te najdraže u vokativu?

Zaboravljam i neka dela književna, meni nikad dovoljno jaka, 

biografije pesnika čudnih,

i one površne prozaiste 

učene samo za prolaz na ispitu,

pre više od četrdeset leta.

Šta će mi oni i njihove sudbine?

Ni imena im ne želim u sećanju.

Zaboraviću i tolike pesme koje si mi pevao.

Sve one mi više ništa ne znače,

jer previše bole.

To su one što bi silom u srce,

da me oštro probodu čim ih čujem.

To su one koje si pevao dok sam bila živa.

Tebe više nema,

a ja živim kao da sam kriva.

Zaboraviću i tebe,

baš onda kada me svi zaborave.

A hoće. Već dobrano rade na tome.

I neka ih, moraju nešto. Neka ih.

Sada bih se smejala zbog svega -

ali, zaboravila sam.

To sam prvo zaboravila,

a nisam se trudila da zaborav ide tim redom.

Nada Mitrović Uzelac | Marianne

​Marianne je poslala deo svog Gartena

sa tobom

na put dug 1158 kilometara.

​U Wittigkofenu,

Marianne je,

uz saksiju sa zemljom i žutim narcisima,

kao molitvu, prošaputala:

​„Liebe Lela, danke für alles hier in der Schweiz - in meiner Heimat. Gute Reise und Frieden in deiner Heimat!"

​Kao da svira Rekvijem,

klatilo se žuto, martovsko cveće

uz kovčeg,

na tvom poslednjem putovanju.

​Sve granice ste prošli:

​Ti,

sa usnulim nebo-plavim očima

i poluosmehom one

koja se kući vraća.

​Narcisi,

sa svojim tek otvorenim laticama,

prvi put daleko od

Marijaninog Gartena.

​Martovsko sunce nad zavičajem.

​Razleže se zvuk zvona

sa Štrosmajerove katedrale

i meša se sa umirujućim glasom sveštenika:

"Во блаженом успенији вјечни покој подажд, Господи,

усопшеј рабје Твојеј Јелисавјети,

и сотвори јеј вјечнују памјат."

​Čujem sestre i sebe:

"Вјечнаја памјат,

вјечнаја памјат,

вјечнаја памјат."

​a onda i sve prisutne:

"Амин."

"Amen."

​Sve stremi ka Nebu.

​Suze voštanica kapaju

na tvoju novu kuću

i na grumen švajcarske zemlje iz Marijaninog vrta.

​Lazar drži krst

sa zlatnim imenom

bake Jelisavete - Lele.

​Miris tek isklijale pšenice

sa njiva slavonskih

meša se sa mirisom tamjana,

voštanica, crnog vina za opelo

i alpskog vazduha zarobljenog

u žutom cveću

iz Marijaninog Blumengartena.

​"Gospodi, pomiluj! Amin."

Svuda je mir.

***

Nada Mitrović Uzelac | Moja 'šoljica kafe'

Sada bih pila „onu“ kafu na velikom odmoru. Pričala bih sa koleginicama i kolegama. Bilo bi tu i smeha, i dogovora "u hodu" oko nekog projekta, panoa, nekih prvih ideja za program povodom Dana škole. Bilo jeste i bilo bi i sada, da nije prošle godine „bilo ONO kako je bilo“. A bilo je... do boli, do zapanjenosti pred zlom.

Jutrošnja kafa je gorka. Pelin.

*Koju košulju? Ta plava ne ide uz ove farmerke! Daj, izgužvaće mi se do posla... 

*Samo se prirodni materijali gužvaju i, ko se razume, odmah zna da na sebi imaš kvalitetnu košulju koja nije od poliestera.

*Ti uvek najbolje znaš; nosiću OVU... a ne ONU koju ti kažeš!

Odlazi... Čujem lift koji se spušta sa 8. sprata. 

Kafu gorku ne pijem, ali je ova, jutrošnja, kao pelin.

Bella je popila lek protiv epy napada. Isti lek sam i ja popila.

Cankar i njegova „Šoljica kafe“ dođoše mi za 'astal', dok  gledam svoju pelin-gorku šoljicu kafe...

(Čudno je kako neke knjige pronađu čoveka baš onda kada mu najviše trebaju.)

Kod Cankara je to Šoljica kafe.

Tako obična. Tako "mala", a u njoj - ceo jedan život.

Čovek nikada ne zna koji će trenutak jednog dana postati najvažniji. Dok traje, čini nam se malenim. Nevažnim. Jednim od mnogih.

A onda prođe vreme.

I baš taj trenutak počne da nas prati, proganja, vraća, ali i boli, peče kao ova moja pelin-kafa.

Cankar je napisao svoju „Šoljicu kafe“ iz mesta koje najviše boli, iz sećanja na majku, na jednu kafu koju je odbio, na nežnost koju tada nije umeo da primi.  U toj priči, nije "najstrašnija" kafa. Najstrašnije je ono kasnije.

Kada čovek shvati.

Kada više nema kome da kaže: oprosti! Majko, oprosti!

Kada nema druge prilike.

Tada obična šoljica kafe prestaje da bude obična. Postaje sećanje, krivica, ljubav koja je zakasnila.

Srce pamti i kada mislimo da smo nešto potisnuli, zaboravili. Ono ne meri naše postupke onako kako ih meri svet.

Svet kaže: nije to bilo ništa!

Srce kaže: jeste. Bilo je i baš je TAKO bilo!

Svet zaboravi i nije ga briga.

Srce pamti.

Cankar zna tu strašnu istinu: postoje stvari koje su spolja male, a iznutra ogromne.

Jedna reč.

Jedan pogled.

Jedno „ne“.

Jedno „kasnije“.

Jedan odlazak.

I jedna šoljica kafe koja je nekada mogla da bude samo kafa, a zauvek ostane nešto mnogo veće.

Volim Cankara jer me njegove 'crtice' uvek podsete koliko je naš život sastavljen od takvih malih stvari. Od jutarnje kafe, " neke" košulje, velikog odmora, razgovora u hodu. Od onoga što kažemo i onoga što prećutimo. Od onoga što mislimo da će trajati. Od onoga: ispraviću, imam kad'! Sutra ću...

Ne pitamo se koliko je samo tih „sutra“ u životu zapravo nepoznato. Bolno. Nikad dočekano.

Zato mi se danas Cankareva 'šoljica kafe' čini tako bliska.

Ne zato što je moja priča njegova priča.

Nije.

Njegova bol je njegova, moja je moja, ali majka prepoznaje majku. Taj probadajući bol u prsima, taj zaleđeni pogled pred sinom.

Zato je jutrošnja kafa pelin.

Sedim i gledam 'šoljicu kafe'. Crna je. Baš crna, a moja bišonka Bella je baš bela. Jedino ona je tako svetla u ovoj tami.

Bella je popila svoj lek. Isti lek sam popila i ja. Neće Epy, valjda! Bella oseća moju tugu i očima, "dva crna dugmeta", gleda me, ne trepće. Oseća moju tugu.

Nas dve, svaka sa svojim beogradskim jutrom, svaka sa svojim (ne)vidljivim teretom.

Bella ne zna ko je Cankar i ne vidi da on sedi sa mnom uz agape, najčistijim stolom.

Cankar ne govori ništa.

Samo je doneo svoju 'malu' "Šoljicu kafe".

Opet mi, ćuteći, Cankar poručuje da potpuno razumem zašto neke stvari nikada nisu samo ono što jesu.

Kafa nije samo kafa.

Košulja nije samo košulja.

Veliki odmor nije samo veliki odmor, a moja prelomna školska

godina nije samo prošla školska godina.

Sve što volimo, sve što izgubimo, sve što smo mogli drugačije, a nismo, jednom se vrati za naš 'astal'. Dođe.

Zapljusne nas, gotovo nespremne, pa sedi tu za stolom agape.

Ćuti.

Gleda nas.

A mi, sa teskobom u grudnom košu, hvatamo vazduh "ko riba na suvom".

Kafa se već ohladila. Ostao je pelin i Cankar koji ćuti, jer je, odavno, sve rekao o "ovom jutru".

Nada Mitrović Uzelac | Vidljivije od očinjeg vida

​Sanjala sam

da sviram. (beše to dug san)

Od moje muzike neke ptice se postidele pa ućutale. (sklonile se u lug i prestale da me vole)

​Sanjala sam

da muzika postoji kada note "Ratnog marša" zaboravimo.

(sloboda ćuti dok je ne sačuvamo)

​Sanjala sam

da nije uvek "Rekvijem" naša poslednja pesma

(ima toliko načina da pevajući odemo)

​Ali...

​Čula sam najlepše glasove

onih koji pevaju o lepoti žene,

širokom nebu, ptici u letu, cvetu i Svetu

a oni su sLEPI...

​Da li oči koje ne vide

imaju dva mala srca u očnim dupljama?

... dva mala srca...

Da li njima vide bolje od nas

pa nas takvim pogledom na stvarnost -

uistinu postide?

Nada Mitrović Uzelac | Potpis glagoljicom

 

(Nit koja ne poznaje granice)

Jesen osamdesete.

U veliki amfiteatar Fakulteta
tiho je ušao bogoliki profesor
i izgovorio:

„Iskoni bê Slovo...“

A onda, na tabli, napisao:

ⰋⰔⰍⰑⰐⰋ ⰁⰡ ⰔⰎⰑⰂⰑ...

U početku beše Reč.

Ćutali smo, svesni svog neznanja.

„Znaćete i vi, samo me pratite. Jednoga dana bićete ponosni..."

...Ko će OVO naučiti?
Šta će mi TO?
Da li je OVO književnost i jezik
za koji sam se toliko pripremala?

Vrzmala su se pitanja
nas, devetnaestogodišnjaka.

„Iskoni bê Slovo...“

Slušala sam glas profesora Eduarda Hercigonje.

Njegove su ruke oživljavale vekove,
dok je kreda crtala tajanstvene znake -
dušu prohujalog vremena.

„Ⱆ ⰒⰑⰝⰅⰕⰍⰖ ⰁⰅⰞⰅ ⰓⰅⰝ...“

U početku beše Reč...

Vodio nas je do kamenog Krka,
gde kleše opat Držiha:

„Azъ vъ ime Otca...“

(ⰀⰈⰟ ⰂⰟ ⰋⰏⰅ ⰑⰕⰜⰀ)

Dao mi je u zalog
pismo iz devetog veka,
živu nit koja traje
doVEKa i doVIJEKa.

Decenije su prošle.

Ja sam tu nit prenela dalje,
preko svih reka, preko granica,
preko svih istorijskih previranja.

*Samo znanje nema granice,
ni pasoše,
ni putovnice.

U mojim beogradskim učionicama
ti isti znaci ponovo su oživeli.

Dečji prsti učili su „znakove“,
pa da od njih kroje reči
i nižu rečenice.

Na kraju,
pred odlazak iz osnovne škole,
čekao ih je poslednji kontrolni zadatak.

„Potpiši se, dete,
pismom iz davnina.
Imenom. Nadimkom.
Imenom i prezimenom,
ali slovima koja pamte
naš Početak.“

Gledala sam ih kako ponosno
ispisuju „sebe“
dalekom glagoljicom.

Dugovečno mastilo našeg Traga
prelivalo se i u njihove domove.

Ah, sreće moje:
deca su postala učitelji roditelja.

Na kuhinjskim stolovima
mame i tate mojih učenika
učili su
kako da potpišu sopstveni život
pismom svojih predaka.

Nečujno, al' moćno znanje!

Šaputala sam sebi:

„Sve dok se jedno beogradsko dete
potpisuje glagoljicom,
živi i glas mog profesora iz Zagreba.“

Trag je ostavljen.

Svetlost ide dalje.
I traje u bezVREMENju.

Nada
ⰐⰀⰄⰀ

Nada Mitrović Uzelac

ⰐⰀⰄⰀ ⰏⰋⰕⰓⰑⰂⰋⰝ ⰖⰈⰅⰎⰀⰜ

Nada Mitrović Uzelac | Koračaj

"Pasoš je važeći?

Putno osiguranje je tu?

Novac? Punjač? Mobilni telefon?

'Ajd' proveri dok smo još OVDE..."

*... nemoj visoko,

tamo je mesto zvezdama

i snovima.

Ne možeš svet videti

sa tih visina!

Nemoj naglavačke -

koraci ne mogu tamo gde mesec može,

zvezdama je put gore.

Ako svet naglavačke posmatraš,

ne možeš nikada glavu sagnuti,

a kako ćeš veliki biti

ako ne znaš da se postidiš!?

Koračaj.

Nije sve veliko što leti,

niti je sve malo što puzi.

Koračaj,

to možeš!

Staza je tvoja

i kada te sapliću,

i kamenjem kada te gađaju,

i lovorike kada kupiš.

Koračaj sredinom staze,

Sine moj!*

(Tvoja mama Nada)

Nada Mitrović Uzelac | Od svih voda, najdublja je suza

Ne traži da budem more ako znaš da sam reka!

Ne znam da se razlijem u okean, mala sam i nemam tu širinu.

Samo u svom koritu - ja sam svoja.

Moja dubina 

čamcima je dovoljna 

i rečni galeb mi je prijatelj.

Ja ne mogu 

brodovima da dam gaz 

i ne znam 

sunce da slikam u bonaci.

Pusti me da tečem, 

granica da budem, jasna granica između Dobra i zla.

Kaži, šta su mora, 

šta su okeani što pred očima sveta moćno šume?

Ili...

pusti me da budem samo suza.

Slana, mala, skrivena od sveta,

a u nju stane sve što smo prećutali: 

i onaj prvi sjaj, 

i prah predaka po kojem hodimo.

Suza je kovitlac;

ili nas povuče u ponor, 

ili nas izbaci na obalu.

Pročišćenje, dublje od okeana.

Iz te kapi rađa se čovek veći od svoje patnje.

Zato me pusti da budem 

Ta Reka,

sa izvorom, 

burnim tokom, 

vrtlozima

i suzom čoveka kojom čistije gleda sve(t) i Svet.

Nada Mitrović Uzelac | Kap snage

Kada bih imala snage,

otišla bih Negde.

Bilo gde.

Na koliko god.

Vreme imam.

Za skromne želje

novac je nem,

ali dovoljan.

Ali...

koren je presušio.

Grane bez izdanaka.

Krila klonula.

Ostala sam kraj puta,

pod onim Beketovim drvetom.

Vreme prolazi,

a Godo ne dolazi.

Petak stigne pre nego što trepnem.

Dok moji ispisnici zauvek odlaze,

želim da menjam ovo stajanje

za ranac na leđima.

Da pratim putokaze

i krotim neprohodne bogaze.

Upijala bih nepoznate daljine.

Na tuđem jeziku pozdravljala strance,

mahala brodovima u prolazu.

Verujem 

da Tamo sunce zalazi drugačije

nego sa ovog prozora.

Konačno Negde.

Tamo gde se radost ne moli,

već uzima u hodu,

gde je za nju dosta mrva snage

i nečije reči, tihe i blage.

Uvod + pesma "Zagledanost"

***Živimo u 21. veku, vremenu koje se hvali apsolutnom slobodom reči, a zapravo pati od duboke neiskrenosti, jer su neke teme, još uvek, tabu teme.

Savremena poezija olako troši "mastilo" na pradavne, iscrpljene motive, neke ne/preboljene ljubavi i bezbedne, izmišljene tuge, suvo lišće, suze u oku i zalaske sunca.

Istovremeno, pred onim stvarnim, telesnim i opipljivim ljudskim udesom - pred dijagnozom - nastupa stid.

"Juu, naopako, kako ćeš o TOME pred sveton? Šta će ljudi reći?"

I tako... krijući se iza svojih bolesti, ćute u strahu od sopstvene ranjivosti i izbegavaju da ogoljeno kažu da ih nešto boli i da se sa nečim svakodnevno bore. A (i) to je život. 

*Da li je sramota biti bolestan, a pogotovo biti bolestan u gotovo bolesnoj 1. četvrtini čudnog 21. veka? Koga/čega treba da se plašimo i da li nas je, suštinski, briga šta će ko reći? 

**Ja sam odlučila da prekršim to "pravilo" tišine.

Ova pesma ne beži u metafore. Ona svesno i bez stida imenuje moju stvarnost: progovara o epilepsiji, o leku, o neurologu i o sekundi u kojoj se moj pogled ukoči u apsansu 

(apsans - "zagledavanje"). Ništa poetično, zar ne!? (kao da neko čita medicinski izveštaj :) )

***Ipak, iznad svega toga, ovo je svedočanstvo o Čoveku koji stoji naspram te moje bolesti, o Nekome ko u mojim najtežim trenucima ne vidi pacijenta, već ženu, i ko mi u tišini tropskog jula, dok njegova medicina, diplome, sertifikati padaju u vodu, tiho govori da sam mu "uvek lepa". Gorka istina, ali je tako i tu nema stilskih figura i "cvrkutanja"!

Ovo je moj zapis o toj borbi i Njemu, o meni - borcu, a vi shvatite kako hoćete, ili kako nećete.

Zagledanost

Dugo sam gledala u tebe,

ni trepnula nisam. Znam.

Ko nekada, devedesetih onog stoleća;

Ti - mladi lekar.

Ja - diplomac.

Mladost drska i hrabra. 

Život pred nama.

Četiri decenije su prošle "ko dlanom o dlan"

„Opet me gledaš ko nekad“, kažeš.

U tvojim očima nema straha.

„To je bio apsans“, izgovaram tiho.

Kako sam izgledala?

Zagledano, ukočeno, ružno?

Odjednom,

medicina pada u vodu.

Sve diplome, seminari i sertifikati blede.

Na tvom faksimilu

ne piše više dr sci.

Piše samo: Volim.

Govoriš mi da sam lepa.

Da sam uvek lepa...

Suludi tempo novog doba

uze nam vreme 

za duge poglede, kad oči govore.

Sada se gledamo u strahu, znam.

Pitam te

da li je vreme za neurologa,

da li mi treba veća doza Keppre?

Ti ćutiš.

U toj tišini vrelog jula,

razapet 

između lekara i muškarca,

ćutanje je tvoj najjači glas.

Kao lekar, bojiš se moje ukočenosti.

Kao muškarac, moliš Boga da ovaj pogled ne prestane.

            ... ako ti pojačaju dozu,

         više me nećeš tako dugo gledati.

Čujem kako sebi u bradu govoriš.

Ne plaši se.

Neću se predati.

U srcu te čuvam,

A pred svetom se, ponekad,  malo - "zagledam".