Nada Mitrović Uzelac | Moja 'šoljica kafe'

Sada bih pila „onu“ kafu na velikom odmoru. Pričala bih sa koleginicama i kolegama. Bilo bi tu i smeha, i dogovora "u hodu" oko nekog projekta, panoa, nekih prvih ideja za program povodom Dana škole. Bilo jeste i bilo bi i sada, da nije prošle godine „bilo ONO kako je bilo“. A bilo je... do boli, do zapanjenosti pred zlom.

Jutrošnja kafa je gorka. Pelin.

*Koju košulju? Ta plava ne ide uz ove farmerke! Daj, izgužvaće mi se do posla... 

*Samo se prirodni materijali gužvaju i, ko se razume, odmah zna da na sebi imaš kvalitetnu košulju koja nije od poliestera.

*Ti uvek najbolje znaš; nosiću OVU... a ne ONU koju ti kažeš!

Odlazi... Čujem lift koji se spušta sa 8. sprata. 

Kafu gorku ne pijem, ali je ova, jutrošnja, kao pelin.

Bella je popila lek protiv epy napada. Isti lek sam i ja popila.

Cankar i njegova „Šoljica kafe“ dođoše mi za 'astal', dok  gledam svoju pelin-gorku šoljicu kafe...

(Čudno je kako neke knjige pronađu čoveka baš onda kada mu najviše trebaju.)

Kod Cankara je to Šoljica kafe.

Tako obična. Tako "mala", a u njoj - ceo jedan život.

Čovek nikada ne zna koji će trenutak jednog dana postati najvažniji. Dok traje, čini nam se malenim. Nevažnim. Jednim od mnogih.

A onda prođe vreme.

I baš taj trenutak počne da nas prati, proganja, vraća, ali i boli, peče kao ova moja pelin-kafa.

Cankar je napisao svoju „Šoljicu kafe“ iz mesta koje najviše boli, iz sećanja na majku, na jednu kafu koju je odbio, na nežnost koju tada nije umeo da primi.  U toj priči, nije "najstrašnija" kafa. Najstrašnije je ono kasnije.

Kada čovek shvati.

Kada više nema kome da kaže: oprosti! Majko, oprosti!

Kada nema druge prilike.

Tada obična šoljica kafe prestaje da bude obična. Postaje sećanje, krivica, ljubav koja je zakasnila.

Srce pamti i kada mislimo da smo nešto potisnuli, zaboravili. Ono ne meri naše postupke onako kako ih meri svet.

Svet kaže: nije to bilo ništa!

Srce kaže: jeste. Bilo je i baš je TAKO bilo!

Svet zaboravi i nije ga briga.

Srce pamti.

Cankar zna tu strašnu istinu: postoje stvari koje su spolja male, a iznutra ogromne.

Jedna reč.

Jedan pogled.

Jedno „ne“.

Jedno „kasnije“.

Jedan odlazak.

I jedna šoljica kafe koja je nekada mogla da bude samo kafa, a zauvek ostane nešto mnogo veće.

Volim Cankara jer me njegove 'crtice' uvek podsete koliko je naš život sastavljen od takvih malih stvari. Od jutarnje kafe, " neke" košulje, velikog odmora, razgovora u hodu. Od onoga što kažemo i onoga što prećutimo. Od onoga što mislimo da će trajati. Od onoga: ispraviću, imam kad'! Sutra ću...

Ne pitamo se koliko je samo tih „sutra“ u životu zapravo nepoznato. Bolno. Nikad dočekano.

Zato mi se danas Cankareva 'šoljica kafe' čini tako bliska.

Ne zato što je moja priča njegova priča.

Nije.

Njegova bol je njegova, moja je moja, ali majka prepoznaje majku. Taj probadajući bol u prsima, taj zaleđeni pogled pred sinom.

Zato je jutrošnja kafa pelin.

Sedim i gledam 'šoljicu kafe'. Crna je. Baš crna, a moja bišonka Bella je baš bela. Jedino ona je tako svetla u ovoj tami.

Bella je popila svoj lek. Isti lek sam popila i ja. Neće Epy, valjda! Bella oseća moju tugu i očima, "dva crna dugmeta", gleda me, ne trepće. Oseća moju tugu.

Nas dve, svaka sa svojim beogradskim jutrom, svaka sa svojim (ne)vidljivim teretom.

Bella ne zna ko je Cankar i ne vidi da on sedi sa mnom uz agape, najčistijim stolom.

Cankar ne govori ništa.

Samo je doneo svoju 'malu' "Šoljicu kafe".

Opet mi, ćuteći, Cankar poručuje da potpuno razumem zašto neke stvari nikada nisu samo ono što jesu.

Kafa nije samo kafa.

Košulja nije samo košulja.

Veliki odmor nije samo veliki odmor, a moja prelomna školska

godina nije samo prošla školska godina.

Sve što volimo, sve što izgubimo, sve što smo mogli drugačije, a nismo, jednom se vrati za naš 'astal'. Dođe.

Zapljusne nas, gotovo nespremne, pa sedi tu za stolom agape.

Ćuti.

Gleda nas.

A mi, sa teskobom u grudnom košu, hvatamo vazduh "ko riba na suvom".

Kafa se već ohladila. Ostao je pelin i Cankar koji ćuti, jer je, odavno, sve rekao o "ovom jutru".