Marija Dragičević | Od sebe po ko zna koji put odijeljena

    

    U kasni suton ili ranu zoru

    Vrijeme zaista manje važno je

    Kad  razlog zbog kojeg budna ostajem 

    I  s lijeve strane  oštar  bol  osjetim 

    Uvijek  isti  je.

    Treptaj , drhtanje

    Isto  kišno proljeće

    Kao  i prije par stoljeća.

    Toliko davno bješe 

    Da  samo  još jedan drvored dalekog bulevara i ja pamtimo .    

    Kako  i  koliko.

    I zašto prestalo nije.

    Iako vijek prošao je.

    

   Uvučen  u svaku  poru  moje kože,

   U ukosnice i ogrlice,

   Starinski te  namještaj  priziva da  odmoriš

   Iscrpljen od  hoda  uprazno

   Usniš divan  san

   Potom  svijeću upališ 

   I osvjetliš jedan  maleni  kutak  

   Gdje čekam ja , ničija draga

   Odijeljena , ranjiva, iscrpljena od vjekova lutanja i nadanja koji za  tren prođoše.

   

  Ozarena  kad  ti  ugledam  oči

  Makar da  odćutimo  sve  tišine

  Ispričamo pogledima i zagrljajima dugim kao vječnost

  Ono  nešto samo Naše

  Vrijedno  postojanja.

 

 Čekam kao Penelopa Odiseja, 

 Na čas Arsenova  Una i  Kaporova Zoe

 Ne dam se godinama kao Ines

Kišova  sam  Euridika nastanjena  na „mansardi- zvezdi“

Vitova  Sonja  što je sve skitnje odskitala 

vrativši se na dobro poznato mjesto, u novu prazninu.

Andrićeva  „žena koje nema“,

Samo bljesak na  prelazu godišnjih doba

Sjećam se kao Preverova  Barbara

Uporno  lije kao  i tada 

I Brest  i Sijam postoje 

Samo  nas  nema.

Nedovršena smo simfonija, 

Kompozitor digao ruke od nas.

Najteža  je  emocija  ona  do  kraja neproživljena.

Sanjana, a nedosanjana

Naslućivana, izmaštana

A  nikad  odživljena.

Ona  zbog  koje  drhtiš,

Iako  si  je  sahranio nebrojeno puta.

Saplićeš  se, gubiš dah,

Ne  izgovoraš ono što  gori na usnama.

A  emocija  sve  jača,

Duboka  kao  najdublje  jezero 

Pretvara  se u  ponor.

Tvoj  ponor  bez dna.

Iz kog nema spasa.

Kupiš u sebi, ćutiš, 

Okrećeš  se  u  snu,

Dok  te ne preplave valovi.

Tebe, zidove, čitavu  sobu.

Nastani  se u svaki  kutak  tvojih  odaja.

Uzalud  provjetravaš, praviš promaju

Kupuješ mirišljave štapiće ,

Praviš rituale.

Ona  je  duboko  zavučena u svaku pukotinu

Strpljivo čeka priliku 

Pravi  prevagu 

Prepuštaš joj se, dižeš bijelu zastavu.

Možda je napolju bolje, pomisliš.

Tamo te neće naći.

Provjeravaš sve brave po hiljadu puta.

Zaključana je, na sigurnom sam.

A  ona te dočeka u mirisu svježe pokošene trave,

Proljećnom pljusku, 

Drvima tek  iscjepanim i nasloženim pred starom kolibom.

I shvatiš da nemaš kud.

I  živimo ona  i ja  sve  ove  vijekove,

Mirimo se  i  ratujemo,

A  ti  o  tome  baš ništa  ne znaš.

Ipak  ne  mogu  da  se  ne zapitam

Zagledana  u  tamnu vodu  jezera

Kako bi  izgledao  bar  jedan 

(onaj  moj  izmaštan  i sanjani )

Naš  zajednički  Dan. 

Marija Dragićević | Pod istim nebom snivamo

I  zaista   nisi  ti  kriv  

što sam  sve  tvoje  riječi,  poglede,  Osmjehe  

u  stihove  pretvorila.

Što  mi  sve  tvoje  i  od   Tebe  na  poeziju  liči.

Oduvijek.

Što  gradom  prolaze  tvoji  dvojnici  

I što  te  poslije  kiše  

uvijek   mogu  osjetiti  u  „našoj  ulici  Sijam.“

    

Marija Dragićević | Rijeka u meni budi mir i spokoj

Zato  joj se iznova vraćam.

Protiče, šumi, 

Ponekad jeca pred naletima vjetra

Kao i ja kad me zvijeri pronađu i opkole

Otkrivamo tajne jedna drugoj

Nalazimo  utjehu.

A  ti  i ja – suprotni polovi.

Dvije  strane  svijeta.

U stalnoj potrazi jedna za drugom.

Nikad sastavljene.

Tako blizu a miljama daleko.

Na  tu sam rijeku  dolazila  

Jer  me  podsjećala na Tebe.

Uvijek bih te kraj nje osjetila

Snažnije  nego  bilo gdje drugo.

                  Jer  neka  tajna  nit  nas  je  vezivala.

A ti si provodio sate, godine 

Tražeći  onu pravu riječ

Koja  nikad nije stigla.

Čekajući  da se pojaviš, osluškujući svaki šum,

Vjerući da je ovo mjesto  našeg  susreta.

Sve  je moje  kucalo  u tvom ritmu.

Uzaludno.

Danas  je  voda  odnijela 

I poslednji  zrak nade,

Onaj  plamen  što je nekad silno gorio

Al’ ugasiše  ga  nemar i  bezdušnost tvoja

Sebičnost  i  sve prećutano.

                  To  se  poglavlje  mora  zatvoriti.

Ustajem i bacam:

Sve  neprospavane noći, 

Uplakana jutra,

Predvečerja puna tjeskobe,

Sva ona traganja, 

Nadanja, strahove  i nemire  

Koje si tako nesebično poklanjao.

Beskrajna čekanja  promjene koja ne stiže.

            Odlaze  u  nepovrat.

Rijeka  me zna i razumije.

Vraća mi ljubav koju joj dajem.

Ovaj kofer prepun tuge  nosi  daleko 

Dok se jednog  jutra u oluji ne slomi o stijenje

Da  se  više  nikom  nikad  ne vrati  

A  meni  donese konačno  oslobođenje.