|
Jelena Hrvoj |
Eleonora Ernoić Krnjak |
Martina Sviben |
Mirjana Mrkela |
Aleksandar Horvat |
***
Preveliku sam važnost pridavao poeziji
A nisam je dovoljno primećivao
U onome što činim
Parče domaćeg hleba s posutim brašnom
Uz malo svežeg naseckanog
Paradajza
I običan mesni narezak iz konzervi
I trenutak
Kad iz moje ruke
Uzima ustima zalogaj prvi
I kako se smeje
Mojim nespretnostima
Dok mi iz ruke ispada viljuška
Nije li to
I više od poezije
Ili je više ne razlikujem
Od onoga što živim
***
Toliko mi nedostaješ da jedva dišem
Izlazim na terasu i zrak me sunca
Dok ovo pišem preseca na pola
Menjam čaršav na onom velikom krevetu
Uvlačim jastuke u nove jastučnice
Pomeram zavese
I odlazim do radnog stola
Tvoj me crtež gleda
Po fiokama
Tražim još nešto tvoje
Ono pisamce... još jedan crtež i malo srce
Ti ništa svoje nisi kod mene zaboravila
Ali... ako si pronašla onoliko ljubavi
Koliko si je u meni ostavila
Ova je soba puna
I ja više ništa ne tražim
***
Dužan sam
Da prenesem na tebe
Sva svoja znanja o ljubavi
Jer ti si Izabrana kao najnežnija ikada
I da ih čuvaš
Kao najveću tajnu
Koja od svih na svetu postoji
Kao što su je i na mene prenele
Sve moje negdašnje
Čarobnice
I plemkinje
I veštice i dobre vile
I one koje baš i nisu bile dobre
(Znaš da ih ne krijem)
Duga je to istorija učenja ljubavi
Sa svim mogućim imenima
Koja sam eto...polako
Zaboravio
A zbog kojih sam bolovao
Dugo i grozničavo
I evo sada
(Na najpogrešnijem mestu)
Kako se niko ne bi dosetio da si to baš ti
Predajem ti ovu vatru
Što je predugo nosim u sebi
I proglašam te za njenu čuvarku
Najnežnijoj ikada
U ime ljubavi
***
Od ovoga dana ti si moja žena
I ja svraćam u prodavnicu
Punu lešnika i badema
I kojekakvih semenki
I orašastih plodova
Za koje i ne znam odakle potiču
Da ti donesem
Čokoladu koju voliš
I da je sa tobom podelim
I dok sam čekao da pređem ulicu
Najednom osetim kako me
Dotiču
I mlada majka
Na klupi pod lipama
Dok priprema obrok za malu ćerkicu
I biciklistkinja
Koja juri označenom stazom
Sa osmehom široko razvučenim na licu
Koliko li sam samo od sveta odbačen
I tu se više ništa ne može učiniti
I to je taj trenutak
Kad sam pomislio na tebe
I kada sam osetio da ću da se rasplačem
Dala je najlepši mogući odgovor
Na jedno sasvim obično
Pitanje
I ja nisam imao kuda nego da ostanem
Njeno malo srce
Krijem u tajnim pregradama
I grlim je u vatri koja nas lako obuzme
Prođe me jeza kada je dodirnem
Raduje se rečima i ume
Da sluša
I nikad ne traži izgovore
Pored nje sam planina u koju se sklanja
Od hordi bezdušnih nerazumnika
I mesto na kojem umiri se
Kao reka koja traži svoje izvore
Toliko je lepa u svojoj jednostavnosti
Da me sve češće ostavlja
Zabezeknuta
Kao kad od stida
Na stranu glavu okrene
Kao kad me iznenada poljubi
I otkrije
Koliko je netaknuta
Nije nikad tražila pesmu da joj napišem
I ovo pesma nije
Ali jeste... nešto samo za nju
U godinama kad sam odustao od poezije
