Nena Miljanović | Sećanje na oca

sada kada sam starija nego ti
retko i pomislim na tebe
oče
samo s proleća kad resaju leske
i zažuti se dren osut cvetovima i pčelama
pa sipi s grana mirisni prah
i mednim brujem peva dan
setim se
uske vijugave staze kroz zelena polja
i sebe petogodišnje na tvojim ramenima
dok koračaš koracima diva
i nosiš me
visok skoro do sunca i paperjastih oblaka
a šake ti velike kao činije
milion prvih trešanja je moglo u njih da stane
onih dvostrukih
što se kačaju curicama kao minđuše
tamo u ravnici
u kojoj niču žabe gatalinke sitne kao stakleni broš
(kupljen na šabačkom vašaru)
i lete nad rekom vilini konjici prozirnih krila
plavi i zeleni
ponekad sanjam da letim s njima
i padam uplašena
padam
pravo u tvoje sigurno krilo na kom spavam
i sanjam diva i devojčicu
s proleća
u kom odbijam da porastem
jer ti bi se smanjio i nestao
(i u snu kao na javi)
i više ne bih imala šta da sanjam