Govorila je jedna koleginica drugoj ispod glasa. Šapat je bio maskiran muzikom, koja se s mukom, kroz šuštanje i krckanje, probijala do njih sa prastarog radio-kasetofona. Da je samo mogao da priča, taj stari radio-kasetofon koji se nasleđivao iz generacije u generaciju kancelarijskih tračara, ispljunuo bi iz sebe gomilu istinitih laži ili lažnih istina koje su činile nukleus radne atmosfere.
– Oblači se kao da je u njenim ormanima vreme zaustavljeno još sredinom prošlog veka. Frizuru ne bih ni komentarisala, a i nije primerena njenim godinama. Čula sam da njen muž rado provodi vreme s mlađim koleginicama.
Počeše obe da se kikoću, bacajući povremeno pogled prema Svetlani. Svetlana je predano kucala na računaru, praveći se da ne primećuje podsmehe koleginica.
– Samo neka one pričaju, a kada se bude odlučivalo ko će da leti iz firme, videćemo ko će se poslednji smejati, govorila je Svetlana u sebi.
Kroz otvoren prozor mogao se osetiti vetar, koji je odnosio poslednje tragove leta i donosio miris jeseni. Kraći dani i odsustvo svetla pojačavali su osećaj teskobe u njoj. Sve više su je zaokupljale teške misli, a osećaj nemira pojačavao je želju da pobegne s ovog mesta, iz ove stvarnosti, od same sebe. Odradila je svu papirologiju nagomilanu na stolu, što joj je donelo privremeno olakšanje, i dok je odlagala dokumentaciju u registratore, Branko je provirio kroz vrata kancelarije.
– Svetlana, direktor je rekao da dođeš do njega.
Nastao je tajac. Svi su se u momentu zaustavili u svojim kretnjama, kao da je neko pritisnuo pauzu na pokretnoj traci života.
– Zašto te traži? – upitala je koleginica do prozora.
– Otkud znam – odgovorila je Svetlana. –Nisam ni znala da on zna da postojim.
Rukama je protresla kosu, nanela još jedan sloj ruža na usne i uz uzdah napustila kancelariju, ostavljajući za sobom neizgovorena pitanja. Prošla je kroz vrata prijemne kancelarije, gde ju je dočekala nasmejana mlađana sekretarica sa dugom plavom kosom, kratkom suknjom i visokim štiklama. Pokazala joj je rukom prema vratima direktorove kancelarije i rekla da uđe.
– Dobar dan, direktore, rekli su mi da ste me tražili.
– Dobra dan, izvolite sedite – direktor je pokazao rukom na stolicu preko puta njega.
Ispred njega je bio dosije, iz koga je listao jedan po jedan papir.
– Dakle, vi ste Svetlana Đukić…
– Đukičin, oprostite, moje prezime je Đukičin – prokomentarisala je Svetlana.
– Dobro, dobro. Zaposleni ste na radnom mestu saradnika za finansijsko-računovodstvene poslove?
– Da.
– Kao što znate, gospođo Đukić…
– Đukičin, moje prezime…
– Da, da – direktor je mahnuo rukom zaustavljajući Svetlanu da završi rečenicu. – Kao što znate, naša firma je u obavezi da do 1. oktobra smanji brojno stanje radnika. U saradnji sa sindikatom i rukovodiocima službi mi smo podrobno razmotrili obim poslova i trenutno angažovane ljudske resurse. Nakon detaljnog razmatranja konstatovali smo da više nemamo potrebu za radnim mestom na koje ste vi raspoređeni, iz tog razloga…
Svetlana je posmatrala tu ogromnu glavu ispred sebe, i na njoj usta koja su se otvarala, ali nije čula zvuk. Posmatrala je mladež na nosu, koji se pomerao kad god bi usta na velikoj glavi promenila položaj. O T K A Z – slova koja su se zakivala u njene misli, a zatim razlivala po kancelariji, ostavljajući bolni pulsirajući mozak da se bezuspešno batrga kao u bestežinskom stanju.
– Gospođo Đukić, da li vam je dobro? Nastaviću gde sam stao. Dobićete napismeno kompletno obrazloženje na koje se možete žaliti…
Svetlana je preuzela papire drhtavim hladnim rukama i kao zombi napustila kancelariju direktora. U glavi je čula bubnjeve, koji su pratili ritmičnost otkucaja srca. Ušla je u kancelariju i sela za sto. Kolege su je ubrzo okružile zabrinuto je gledajući.
– Branko! Brzo joj donesi vodu – vikala je koleginica s naočarima.
***
Čuje nepodnošljivo šuštanje u ušima koje ne prestaje, kao da se nalazi u centru vodopada. Ima čak i senzaciju pritiska vode na udove, koji trnu i obamiru. Pokušava da otvori oči. Možda ih je i otvorila, ali ono što vidi jeste ogromno crnilo koje je guta. Duboko poniranje, a zatim katapultiranje do izvan granica njenog poimanja. Mrežnjača joj se ispunila neopisivim bojama, svetlošću koja je pulsirala u malom mozgu. Svetlana je to sve videla, i nije videla. Više je sve osećala kao deo sebe, kao da je ona sama bila komadić materije koja ju je okruživala. Iz daljine, na momente se čulo ritmično udaranje u bubnjeve, a onda opet tišina. Predivne nebeske magline smenjivale su se oko nje. Ona ih je posmatrala oko i unutar sebe. Videla je rotiranje prašine i gasova, sudaranje čestica i emitovanje snopova svetlosti. Zvezda je ponirala u sebe, zvezda se rađala pred njenim očima. Ritmični zvuk bubnja bivao je sve glasniji. Suze, u nečemu što bi trebalo da su nekada bile njene očne duplje, doprinele su razlivanju boja maglina, ali ih je ona ipak prepoznavala.
– Eno, tamo je Mačje oko! Vidim i Leptira, a i Konjska glava se sasvim lepo ocrtava, ređala je redom Svetlana nazive maglina. Lepota magline Orao je nestvarna, pogledaj samo te kandže!
Dok je posmatrala rubne delove magline, orao se materijalizovao i poleteo. Oslobođena, Svetlana je mislima poletela za njim, ne dozvoljavajući da joj repna pera odmaknu za više od jedne svemirske oluje. Zvuk bubnjeva se pojačavao i mešao s kliktajima orla. Jurili su u susret svetlosti koja je postajala sve jača. Dobijala oblik nečega što je poznavala kao nebo, a onda se pred njom ukazao krajolik s brežuljcima i dolinama, ispresecan rekama i vrhovima stoletnih stabala. Brazde su postajale sve dublje i tamnije, a krajolik se sve više gužvao, skupljao i uvrtao pred njenim očima. Odjednom, čitav prizor se pretvorio u lice starca, na čijoj je glavi je bio preparirani orao raširenih krila. Zaglušujući zvuk bubnja odjekivao je prostorom. Pticolika spodoba je pevala, udarajući u razapetu kožu bubnja.
– E jaa, jahea, jahea – miris dima, miris krvi, pevanje i bubnjevi rastezali su joj čula.
– Svetlana, imaš li odgovore na sva pitanja? – upitao je pticoliki šaman.
– Mislim da sam našla odgovore na sva postavljena do sada.
– Svetlana, možda sebi nisi postavila prava pitanja, inače se ti i ja ne bismo sreli.
– E jaa, ajea haaa – miris dima, miris krvi, pevanje i bubnjevi. Da li si predosetila otkaz?
– Možda je i bilo nekih indicija. Došli su mlađi, ali neiskusniji. Iako sam verovala da iskustvo nešto vredi, nekim delom svog bića sam znala da nas potiskuju. Više su vrednovali njihova dostignuća u proteklih godinu dana, nego sve ono što smo mi, stariji radnici, izgradili za prethodnih trideset. Dobijala sam manje značajne poslove, niko me više nije konsultovao, i na kraju su me nagurali u kancelariju sa njih četvoro. Kružok sasušenih sardina. Na tu pomisao Svetlana se nasmejala u sebi. Ko nije mogao da prati moderni tempo bivao bi odbačen, kao ranjena životinja u čoporu.
– E jaa, ajea haaa – dim, krv, pevanje i bubnjevi. Da li te muž voli?
– Poštuje me, ali je rekao da smo se otuđili jer nas je život samleo i da je to razlog što mi češće ne prilazi kao ženi. U stvari, jako retko. Govorio mi je o tome dok je ispijao piće pred spavanje i mirisao na nju. Gledala sam svoje lice i telo u ogledalu, bili su stari. Ona je mirisala na mladost, mirisala je na mog muža i njegove ruke. Ne, ja nisam želela da priznam da postoji nešto u tome što je odjednom počeo da vodi računa o svom izgledu, da koristi toaletnu vodu i da se brije svaki dan. Negiranje je donosilo mir.
– E jaa, ajea haaa – dim, miris krvi – dum ba-dam. Da li te deca poštuju?
– Zadovoljni su što imaju svaki dan skuvan ručak i opran veš. Uvek sam bila tu za njih, kad god je trebalo rešiti neki problem. Nisam im rekla da imam problema sa zdravljem jer oni ne treba da se opterećuju, život je pred njima. Da, zaboravili su na moj rođendan jer su bili u gužvi oko ispita i posla. U stvari, to im nije bilo važno. Navikli su da dobijaju, ali ne i da daju.
– E jaa, ajea haaa, dum ba-dam. I šta dalje?
– Umorna sam za dalje. Dalje ne postoji. Ne znam, pusti me da razmislim.
Šuštanje i ritmičan zvuk zvečki.
***
Kao kroz tunel prolazila su pokretna nosila duž hodnika bolnice, spajajući svetla s plafona u dugačku sjajnu liniju.
– Javili su iz firme da je ženi pozlilo, mislimo da je imala moždani udar – referisali su iz hitne pomoći.
– Smestite gospođu Đukić u ordinaciju 7.
– JA SAM GOSPOĐA ĐUUKIIČIIN – vrištala je Svetlana u sebi.
***
Oglasio se mobilni telefon na stolu obližnjeg kafea, razbijajući tišinu jednog jesenjeg dana. Na ekranu je pisalo Svetlana. Čovek ga je pogledao, a zatim okrenuo prema stolu, prekidajući tako zvuk zvona. Nasmešio se mladoj ženi koja je sedela s njim za stolom i nežno spustio svoju ruku na njenu.
– Jooj bre, kevo, što smaraš – negodovao je mladić uzimajući telefon u ruke i isključujući zvono. – Lepo sam joj rekao da ću doći za ručak.
– Ma, sve su one iste – ubacio se drugi uz odobravanje čitave grupe mladića koji su bezbrižno sedeli na obali Dunava.
Mlada žena je posmatrala ekran telefona na kome je pisalo Mama.
– Sto puta sam joj rekla da me ne zove dok radim – negodovala je u sebi. Prekinula je vezu i poslala poruku „Radim!”.
***
– Razmislila sam. Imam odgovore na sva prava pitanja – rekla je Svetlana.
Pružila je ruku prema šamanu i čvrsto stisnula kraj njegovog krznenog ogrtača. Šum se pojačao, a ritam bubnja i zvečki postajao sve brži i brži, stapajući se u kliktaj orla.
– Nećemo daleko. Samo do prvog oblaka – rekao je šaman.
Držeći se za repna pera orla, stigli su i do prvog oblaka. Orao je nestao, a Svetlana se pretvorila u predivnu maglinu jarkih boja.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.