Marija Vulović | Nemojmo o smrti, kad govorimo o Davidu

Treba vratiti nedelju

Baš tako je pisao

Zakatančiti šoping molove

Ići na izlete

Penjati se na planine

Grliti decu

Čitati sanjati posvetiti se

Biljkama 

Pod zubima hrskaju kifle

Namazane puterom

Bogu bi se to dopadalo

Nije li rekao

Šest dana radi

I svrši svoje poslove

A sedmi dan je odmor

Gospodu Bogu tvome

Truli kapitalizam

Poriče Gospoda

Poriče bližnjega svoga

Njega su ovde poricali 

Neuki i zlehudi

On je Jevrejin govorili su

On je MI uzvraćala sam

I njegov jezik je naš

I njegove su patnje naše

Nebrušeni dijamant 

U književnosti svih svetova

Bože kako je zanosno 

Pisao

Treba čitati Albaharija

Kazivao je profesor

Šćućurene kao kokice

Pod strehom

U slušaonici 34

Hvatale smo beleške

Gutale Mamac

I pamtile ga kao prvi poljubac

Savremene proze

A juče

On je kažu juče otišao

Umro Albahari

Piše mi Jelena

Nemojmo o smrti

Kad govorimo o Davidu

Lečio me od života

Kad mi je umrla majka

Pomagao mi

Da ustanem

Neznanoj i neviđenoj

Smislenije od svih

Bromazepama i ksalola

Bahovih kapi

Koještarija 

I samozvanih prijatelja

Bol postoji da bi boleo

Baš tako mi je rekao

A onda je otišao

Juče

I ja sam plakala

Koji je danas dan

Pita me moja 

Osmogodišnja kćer

Nedelja 

Danas je nedelja

Kažem

I plačem plačem plačem

Nemojmo o smrti 

Kad govorimo o Davidu

Oni koje sam volela

Umirali su u leto

U  bolnicama

Na periferijarama

Zato ne volim zgusnutu vrelinu

Jula avgusta i ranog septembra

U plastične poklopce

Sipam vodu uličnim psima

I olinjalim mačkama

I kažem sebi živ je David

Živ živ živ

Voda će na počinak uprkos sebi

Nemojmo o meri

Kad je u pitanju

Večno živi oganj