Marija Vulović | Imati petlju

(B. Saviću, drugu mom)

                                                

Tvoje vreme počinje u ponoć i na vetrometini.

Jednoj Ukrajinki noćas su ubili grad.

Ruševine su raj za guštere. U njihovom hladnokrvlju

Raste slepa želja da zareže kao zmajevi. 

Sve je to obrnuto proporcionalno

Melanholičnom beskraju tvoga srca.

Od onih si koji blagonaklono praštaju

Čovečanstvu, mada bi radije bio silica

Ili begunac. Noge su ti duboko zakopane,

Ali su ti glavu okrilatile knjige i patnje,

Pa ti oči, nasukane pod ožiljkom vrh čela, 

Žarulje, po oblacima terevenče. U dosluhu si

Sa svicima i ribama. Sporadično sijaš

I nespokojno ćutiš. U ovom osoju, na pustoj 

Poljani, ti bi suncokrete, divlje, da zasadiš.