Željko Bilankov | Život u pustinji

(pedesetdeveta kratka priča pisana šoltanskin dijalekton – nastavak prethodne priče)

Daleko sunce nestaje iza afriških planin...suton je, a na nebu se još vidi zamućeno rumenilo, koje će pomalo sakrit noć. Poslidnje valove vrućeg giblija sminjuje meštral s konala. Magla od prašine suhog i užarenog salbuna tumara pustinjon i već se rojevi mušic šire zrakon...repci su utihnuli, ma zato u logoru dica škriču u igri s prijatejiman. Dok niki pušćaju zmajeve od karte, drugi nabijaju krpaš  isprid šatora u kojen su moji... unutra je samo njih pešest, a meju njiman prva rodica moga oca, krasna mlada žena Tomažina, ali lošega zdravja. Zamišjena, pod slabin svitlon piše novo pismo svojoj jubavi, njenon Anti. Nažalost, sudbina ih je rastavila, nju odvela u Zbjeg, a njega u Partizane. Ma, mogla je i gore proć, jerbo se jedva škapulala od nikih Arapi koji su sinjali tu lipotu, prilikon ukrcavanja u feratu. Malo prin partence iz Port Saida, doslovno su je ščepali za ruke i vukli vanka iz vaguni uz viku i naguravanje. Srića su naši judi skočili i spasili je od otmice i nevoje da postane brž prava robinja, ko zna di.

Inšoma, bi je to uobičajeni smiraj dana u El Shattu, užežin večere, kad su se umorne radne čete vraćale poza posla, najvišje s partizanskon pismon na usnaman. Niki su se još prali na velin špinan, drugi ćakulali oli hrlili da se opruže na postejan barenko mrvicu prin nego pođu jist. Istovrimeno, mimo njih prolazili su kamijoni puni izmrcvarenih Arap, koji su š njiman radili najteže poslove.  Britanciman ni danas to ne služi na čast, jerbo su se prima tin jadnin judiman odnosili ka da su robovi,  koristeći bič kadgod su tili. Ipak, iako na izmaku snag, njihali su se u ritmu, pljeskali rukan i s osmihon pivali legendarni pripiv: „A-zi-ze, Ahala biba, A-zi-ze!“...a radilo se svašta, da bi se uredi i pobojša život na vrućen salbunu Sinajske pustinje. Od najvažnijeg-održavanja i proširenja konala za vodu, do bituniranja poda i prilagođavanja šatori za skule i tečajeve, razne obrte uz pravjenje limenih kućic za iste i zidov radi zaštite od sunca, garaž, puti za motorna vozila i staz kojiman se hodilo. Nadaje, dodatno su se radile kujne, kupaonice i mista di se jilo, bolnice, higijenski i objekti za kulturno-sportske priredbe, prvenstveno podizanjen bin, ka i oni za potribe virnika.

Napokon, večera samo ča ni. Ma, iz fumari nikoliko kujn već suklja dim. Tamo se mijun muh lipi na šatorsko platno, a kukci zuje ka poludili...još malo i rika gladnih judi poć će jist, a onda umorni na počinak i predati se snu. Iz dajine, od grada Sueza čuje se štektanje i pisak ferate, a nad konalon se izdižu baražni baluni da štite od preleta avijoni. Reflektori svitle u zraku, dok se sramežjivo pojavljuje misec. Od četrdeset i višje gradi koliko je bilo po danu, kako pada noć bi će sve ladnije. Znalo se spustit čak i do deset ispo nule. Odmor je potriban i žutemu salbunu, koji pustinjska noć vazimje u svoj zagrljaj.

Prin, po dolasku prvih zbjegov, logor je na ton mistu bez problemi moga primit sve te jude. S vrimenon pače, nakon velog priliva ispačenog naroda, tu se višje ni moga širit šatorski prostor. Zato je Savezniška komanda donila odluku da se svi novo pridošli smiste u El Khatatbu, također pustinjski logor, siverozapadno od Kaira. Tamo su nažalost, osobito u litnjin miseciman, uviti života postajali nepodnošjivi pa su uzrokovali veli broj boslesnih, posebno dice, jerbo se teško mogla izdržat višja temperatura suhega zraka, nego ča je bila u El Shattu. Na nesriću, učestale su epidemije ospic, od kojih je umrlo puno dice u najranijoj dobi pa se razmišljalo ča učinit. Ni bilo druge nego preostalu dicu i majke smistit u logor Tolumbat, misto istošno od Aleksandrije di su klimatske prilike bile boje. Zato su na traženje Centralnog odbora zbjega, Saveznici donili odluku da se pri kraju lita 1944. godine El Khatatba rasformira. Kako je El Shatt bi sve višje i boje ustrojen, tako je moga primit cili ti svit, preraspodilon po više dilovi istega.

Dobro pamtin riči moje tete Ivice, materine sestre, kad bi govorila o toj pravoj afriškoj kalvariji naših judi i kako su se zapravo spasili po dolasku na Sinaj, u logor koji su odma prihvatili ka svoj novi dom.  (Nastavja se...)