Marija Aleksić | Ponekad malo umrem

Nema me dva tri sata
Možda dan celi
Onda ustanem i oživim
Kao da nisam bila mrtva
Grejem ruke vunenim rukavicama
Oblačim se toplo da rashlađeno telo vratim
Misli odbacujem a one ponovo naviru
Moraću ponovo da umrem
Da ih vratim tamo gde treba da budu
Ponekad malo umrem
Nema me u priči
A svaka priča ima nešto u sebi
Na tebe jedna liči
Ista takva ponosna i gorda
Ćutljiva i smela
Drska i prkosna
Ponekad malo umrem
Nema me mesec dva
Ne poželim da se vratim
Lepo mi je u svojim mislima
U svom usamljenom svetu
Mislim da sam jača posle smrti
Al' vrag mi ne da mira
Opet se vraćaš u svečanom odelu
Ponekad malo umrem
Nema me godinu dana
Pomislim da sam sada nova
Dok u kolima udišem sparinu
Mislim koji most sada prelaziš
Ili možda šetaš
Sam
S nekim
Moraću opet malo da umrem
Možda na duže
Možda večno
Misli mi ne daju mira
I to me guši
Ponekad malo umrem
I nastavim kao da nije bilo ništa