Nena Miljanović | Kadril kasnih pesnika

notama neveštih stihova otvaram bal
za svaku pesničku požutelu dušu
dodjite
sumrak nam je već i kasnimo
znam da se ne snalazite u vremenu i prostoru (koji nisu naši)
ali ne bojte se
do mene vam ne trebaju znakovi pored utabanog puta pesničkih kolosa
lako
naći ćete me na trnovitim stazama odocnelih poeta početnika
po mirisu varljivog proleća (u vama i meni)

slobodno
svratite mi na jedan jesenji kadril
igrajmo (se)
neuračunljivi kao mladost
(dobro je to za umetnika biti lud i nezreo)
jer pamet stari u mudrost i u velike reči o ljubavi
daleko od ljubavi

hajde
najluđim rečima izmislimo igru
u kojoj nas ima od postanka do prestanka dvoje
premostimo
prostore u kojima nas nema a hteli bismo biti:
budimo beduini što lutaju od pesme do pesme
u potrazi za zelenim pašnjacima suve duše
i pijmo kumis prevrelih reči
stidljivo sakriveni
pod šator sna u pustinjama budnosti
pa pijani od stihova
nazdravimo božanstvima ljubavi što se smenjuju
mi ih ionako lako usvajamo i odbacujemo
mnogobošci smo mi
jer verujemo u sve što svetli oreolom
što stihom stvorimo oko nekoga

strofama
preskočimo vertikale vremena (koje nam izmiče)
poskočimo
kao srce u grlu kad se stisne u reč što je imamo
a ne umemo da iskažemo
u pesmama
budimo nekome sve što mu nismo
igrajmo (se)
za kusur života igramo
koji se igra sa nama tačkom na bal ljubavi
i na nas
koji znamo
da ne znamo da pišemo