nema te
učim ponovo disati
dok škripe škržni poklopci na plućima
i iscrpljuju bez mogućih pogleda
pa sve odzvanja prazninom
a paučinasto tkanje alveola podrhtava
sužavajući protok bilo kojoj misli
koja bi se mogla vedra spustiti na papir
i objašnjavati
zašto nešto strastveno žedno daha
unakaženo je distribucijom vremena?
sebično razmišljam o sebi
i ne mogu drugačije
bez smirenih udisaja
i s mnoštvom nepravilnih otkucaja
i sa svim tim bjesomučnim križanjima
po magistralama tkiva sve do kože
a na njima tragovi koji se umnažaju
oduzimaju smirenost
i upozoravaju neprestano i iskaču iznenadno
sve u trenutcima kad pokušava se
uhvatiti krajičak predaha
a on uvijek izostane
evo, još traje i nastavlja se iz nutrine
potmula tektonska aktivnost
prodrmavajući svaki detalj pamćenja razuma
dok u njemu su samo dvije riječi
koje bujaju posvuda i ispunjavaju sve praznine
i ne dozvoljavaju pristup nikome
nema te
tamo je
i ništa više
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.