Damir Jurinčić | Kist vremena

Iz pustih snova ja nove nižem,

sve si mi bliže,

ali istovremeno i sve dalje;

izgorjele su riječi našeg opstanka,

a u daljini vjetar njiše grane,

sabirem te u jednom momentu,

kao odraz spekulacije

i introspekcije;

ti putuješ svojim putem,

ponekad me ugledaš

i kažeš: dobar budi;

a ja žilav činim svoje,

jer jedino tako do izražaja dolazim;

ipak možda mi se sve to samo čini,

ti si sigurno u pravu,

a ja njegujem samo izgubljeno

carstvo davno zaboravljene romantike.