Vesna Sekulić | Zimsko veče

 

Sećam se...

Sneg je pod nogama škripao,

Dok si me ti nestrpljivo čekao 

Belim stazama da se vratim kući.

Ušuškavao me u toplo ćebe,

Donosio čaj sa cimetom, vrući,

"Da moje zlato ne nazebe".

Kako si mi ruke grejao!

Kazivao da sam previše nežna,

Pa mi se glasno smejao,

Što mi smeta svaka pahulja snežna,

Koja se u kosi sakrije.

A ja ti govorila: „Više volim leto!

Da zima za mene nije,

I da bih volela, eto,

Sve zimske igrarije,

Da zamenim letnjim danima...“  

Danas bih vreme vratiti htela,

Da bude zima, kao tada,

Opet bih pored tebe sela,

Al' bih ti rekla sada:

Sve je u redu i hladno mi nije.

Dovoljna je tvoja blizina,

I da mi srce u ritmu tvoga bije..

Eh, da mogu da vratim tih dana čarolije!