Željko Bilankov | Pisma

 

Pronaša san pismu

sakritu u škafetinu

mojih snova,

čuvanu 

stolićima postojanja,

pismu bez naslova. 

 

Otpuhnu prašinu,

pomazi prstima

da bude jopet ka nova,

otvori kjučen od srca

davna tepla slova,

zadrhta kad san čitat prova.

 

Pronaša san pismu

i sad je vitar

mojih borova,

miris litnjega 

meštrala,

šapat uskrslih valova.

 

I milo mi

ništo u duši

koja višje nima krova,

slobodna je

ka nekad, 

kad nisan tugova!