petak, 12. veljače 2021.

Radmila Vojinović | Crvene sandale

 

Putujemo na more. Posle više od dvadeset godina prvi put kroz Bosnu. Uživam  u svakom trenutku puta. Autoput se beli na suncu. Na nebu se igraju oblačići. 

 -Pogledaj – kažem mužu. Liče na uštipke. 

Kroz otvoren prozor ulazi miris.  Kao da vidim moju babu  kako stoji na pragu sa  činijom vrućih uštipaka. Ne treba ništa da kažem mom mužu. Razumemo se pogledima . Silazimo sa  autoputa  skrećemo na sporedni put. Ukaza se čaršija kao fatamorgana. Iznad nje Vlašić,  razliven, liči na dečiji akvarel. Ugledah tri devojčice u cicanim haljinama, bosih nogu. Vraćaju se sa kupanja sa vrbovim štapovima u rukama. Na njima se suše razvučene kupaće gaće. Sadžida, Elza i ja. 

Moje me detinjstvo gleda, moji školski  raspusti kod babe, sve je puno lepote i čistote, pa se pitam da li je to vreme stvarno postojalo. 

Vratila sam se u mislima na ono leto kad smo poskidale nanule  sa tarabe koje je Sadžidina majka poređala  da se suše. Krenule smo pod ruku, zavodljivo,  prema čaršiji, dok je iza nas ostajao magični klepet nanula po kaldrmi. 

  -Sadžide, nemoj da ti dođem tamo-zaustavio nas je teta Kasimovcin glas sa verande.

Ušle smo u katoličku crkvu sa baba Marom koja je došla da zvoni u podne. Prvo nas je  izgrdila što smo ostavljale prašnjave tragove bosih nogu po uglačanom  podu. 

  -Hajmo se pomoliti Bogu-rekla je Sadžida i pružila se kao da klanja. Čelom je dodirnula kamene ploče. Elza  je  pobožno držala glavu  i skupila ruke kao da drži brojanicu .  Ja sam  ostala prava ko sveća. Odrasla sam bez verovanja i  običaja. Samo me je baba naučila da se krstim sa tri prsta.  

Ipak, za svaki slučaj, rekoh

  -Dragi Bože, molim  te, kupi mi Jugoplastika Split sandale. Crvene.

  -Valjda  nam je isti Bog -pitala me Sadžide. 

  -Valjda!

Čujem nam glasove. I čujem to vreme kad nikom nije padalo na pamet da su nam vere različite.

Ležale smo potrbuške u visokoj travi, slušale kako raste, pritiskale pupoljke divlje ruže po usnama , da pocrvene, buba mare su nam lazale po dlanovima. Ti časovi provedeni u travama, u senkama prošaranim suncem ostali su tako živi u mom sećanju da me sad peku oči od njihove oštrine.

 Pitale smo se šta je to ljubav, ličilo nam je na neku bolest,  na grip.  I dok izgovaramo tu divnu, tajanstvenu reč po nepcima nam se razliva ukus nečeg zabranjenog . Niko u našim kućama, ni otac, ni majka, ni u celoj čaršiji nije izgovarao tu reč. Čule smo je od starijih devojčica   kad smo prisluškivale šta pričaju. Zamišljale smo čar prvog poljupca, eterični drhtavi dodir  usana ,  prekrivene pamučastim nebom  sve dok  ne začujemo glas moje babe 

       Pita je gotovaaaa!!!. 

Sjurile bi se preko livade, dvorišta u senoviti hlad pored crkve. Baba nas je terala krpom u red jer su stigli moja braća i sestre od tetaka i ujaka, i komšijska deca. Nailazi moj ujka. Donosi rashlađenu lubenicu isečenu na krišle. Diže me visoko, visoko iznad krovova i crkvenog zvonika. Ja letim, letim kao na ringišpilu . 

  -Pao sneg na Vlašiću-vičem odozgo, a u sebi mislim: Može li ovako da ostane zauvek?

Kad baba ode u čaršiju, popele bi se na tavan visokim, klimavim merdevinama . 

  -Vidi se čitav dunjaluk(svet) - Sadžide je zadivljeno virila kroz prozorčić. 

U babinoj džezvi je ostalo još malo kafe. Gledale smo talog u fildžanu i tražile svoju sudbinu. U šarama taloga su se otvarali svetovi. Videle smo momke crnih očiju, plavih očiju. Visoke i lepe.  

Mučila su nas pitanja: Hoću li se zaljubiti? Hoću li se poljubiti? Kad ću porasti? Zar je ljubav ovo neprekidno iščekivanje? 

Moja baba bi znala odgovor na sva pitanja, da je tu. Ali više nije.

Kad bih mogla, barem nakratko da se vratim u zaštićeno blaženstvo babinog zagrljaja. 

Dan kad je moja baba umrla bio je proziran i plav. Bjelošljiva je rasula svoje latice po putu. Zvonila su zvona katoličke crkve kad su je iznosili. 

-Zašto tako?-pitala je moja majka. 

 -Ti si davno otišla odavde-rekla joj je sestra. Mi  tako živimo. Katolički pop je sapinjao konja u našem dvorištu. Naša majka ga je sačekivala sa vrućim čajem i razgorenim žarom za kadionicu. Oni su za praznike iz svog samostana donosili tegle meda, kruške  čuvane u kukuruzu, gusku zamotanu u lanenu krpu. Pogledaj, cela čaršija je tu. Fatma i Kasimovca celo jutro razvijaju pite i zalivaju baklavu. Muslimanske žene ne idu na dženazu.(sahranu) .Ušli smo u kola. Pravoslavno groblje je daleko, u brdima.

                                                ***

U mojoj glavi se sudaraju prošlost i sadašnjost.

 Sa prozora ujkine  spaljene kuće vijori se garava krpa. Zažmurih i videh  svoju ujnu  nasmejanu,  kako  širi nove čipkane zavese . U vreme kad smo još svi  bili bezbrižni. 

 Sve mi se to vraćalo dok stojim iznad panja bjelošljive. Dodirujem panj,  prelazim prstima preko  godova , ali nemam nikakav osećaj. Uspomene pripadaju starom zavičaju , a ovo nije više moj zavičaj. Kiselo drvo je probilo krov babine naherene kuće, nema crkve u čijem hladu smo jeli pitu. Ni  mene nema tamo. 

 

                                       ***



Krećem prema kolima. Nemam više vremena  za uspomene.  Moj muž pali motor kad  uz ulicu trči muslimanka u dimijama. Prepoznah teta Kasimovcu, Sadžidinu mamu.  

  -Svratite boni! 

Prostire ćebe u hlad pod jabukom, trči uz basamake i lupa se uzbuđeno, majušnim šakama po dimijama

  -Što mi je drago da te vidim! 

Vraća se sa tepsijom vruće pite, seče je na velike zvrkove

  -Hajte boni!

Moja Sadžide je u Švedskoj, vozi kamion, Volvo. Piše mi kad stigne. Kaže, velika je ovo zemlja , majko, svega ima, samo da mi je ponekad tvoje pite krompiruše. Vruće.

Žmureći uzimam zvrk pite. To je taj miris koji pamtim . A i osećaj.  

Gledam mog muža kako se nespretno gnezdi .Vidi se da nikad nije  jeo pitu na ćebetu.   Kako god se okrene nožni palci nišane u  tepsiju.

 Čujem teta Kasimovcin glas. Ona u svojoj glavi otvara album sa uspomenama.  

Mislili smo da će zlo da  nas mimoiđe.  Ali, pala je prva granata,  a onda svakog božijeg dana. Još uvek čujem zvuk vojnih helikoptera koji su evakuisali ljude po njivama, po crnim brazdama,  ko zaboravljene krompire. I moja Sadžide je tad otišla.

Videla sam kad su zapalili kuću tvog daidže (ujaka). Ne bih znala da ti kažem, čija je vojska bila. Naša ili njihova. Sve tri vojske su prolazile kroz naš sokak i za sobom ostavljale pustoš.  Došli su noću. Nisu mogli znati kakav je domaćin bio tvoj daidža. Kuća puna rakije, suvog mesa.  Kad su zapalili magazu,  plamen je suknuo visoko, do pola neba. Odozgo je sipao treperav sjaj, kao da je vatromet.  Rumena refleksija osvetlila je i grozote dole i mračne prilike koje su se šunjale okolo.  Pitala sam se  samo da li je plamen dovoljno  visoko, vidi li to dragi Bog.  

Klanjala sam celu noć, mimo običaja, sve dok se nije razdanilo.

Kad sam sutradan  ugledala kuću tvog daidže,  bez prozora, kao oči bez zenica, srce mi je stalo.  Navukla sam drvene kapke na moje prozore i nikad ih više nisam otvorila.Vatra koja je gorela te noći ostala mi je zauvek u grudima da tinja, kao žeravica.  Svako jutro kad ustanem, gledam kroz prozor zatvorenih očiju. Vidim,  vijori se dim iz dimnjaka kuće tvoje babe. Pramenovi dima  kao jastučići od raščešljane vune .

    Vidi, Bogdinica već naložila.-kažem naglas kao da ima nekog da me čuje. 

Kad je lepo vreme popnem se iscvetanim putem na Gradinu. Odatle se  sa grebena vidi  dolina  i cela čaršija . Sve je drugačije, nego što je bilo.    Nema  visokog belog  minareta, ni džamije  više nema, pa čaršija dođe nekako raspukla, tuđa.  

Onda mi pogled  ide na Crkvene. Nekad se tu, na vrh brda, dostojanstveno dizala divna građevina pravoslavne crkve. Sa tornja je odjek zvona leteo visoko. Njegov odsečan i srebrn zvon čuo se u celoj čaršiji . Ostala je samo zvonara bez zvona, gola i usamljena.                                         

  -Sećaš se kakva je lepotica bila katolička crkva?  Kao nevesta  pod velom.  Stoji  samo zid ko okrnjeni zubi. Posle verskog otrežnjenja ostala je razrovana duša  naše čaršije. Razrovana ko kaldrma. Svako ko je mogao napustio je ovo mesto bez nade , ali iste ožiljke nose i oni koji su otišli i oni koji su ostali. Mi koji smo znali kako je bilo, nikad nećemo prestati da se sećamo.

  -Ljudi, boni, ljudi!

Uvek kažem neću da plačem, ali suze se same kotrljaju. Skupljam ih  celo popodne.   

Došao je neki tuđ,  nepoznat svet i njihove nafake.  Vazda stojim na kapiji. Možda će naić neko naš.

                                           ***

Polazimo. Teta Kasimovca je zamotala ostatak pite , za usput. Smeje se i smeje, pa su joj suze svuda po licu.   Maše nam i trči za kolima kao kakvo dete. 

Klizi auto niz Hercegovinu.

  -Spremi pasoše-kaže mi muž. Granica.

A ja  zatvaram oči dok kroz  prozor ulazi gusti miris mostarskih smokava. Nikom ovo ne bih pričala. Postoji sećanje da je postojalo vreme kad nije bilo granica. Ponovo imam   deset godina. more se preliva uz Neretvu. Tornjevi Šibenika bodu mediteransko nebo . Osećam miris smole i borova.  Kroz maslinjake i šumu oleandera čujem teta Zdenkin glas. Letim u njen široki zagrljaj . Ljubim je u suzu slanu kao more.

  -Ajme, ča si porasla! 

Ispod njene ruke vidim bose noge  moje drugarice Mirice Prvulović.  Plava morska zvezda plesala je u Jugoplastika Split sandalama. Na kamenim pločama blistaju još jedne.  Crvene.  Za mene.




Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.