Milan Drašković | Interludij

 

Popodne kad si skriven u svojoj koži,

misliš o onom što te činilo sretnim,

onda prokuneš ljubav slikanu crnim –

sve tako jasno kockice kada složiš.

Ponekad za bol reči nisu dovoljne,

siva sećanja koja spopadnu noću,

raskrsnica i put što slika samoću –

da se zaluta mogućnosti su brojne.

Razmišljanje o jednom setnom pogledu,

neočekivan poslednji dan proleća –

kad se zatekneš u prijateljskom gnezdu.

Sva jednostavna i tako zagonetna

slika jednog sna – nje duša se priseća.

Prosto rečeno – priča nedovršena.