ponedjeljak, 21. prosinca 2020.

Kajkavsko najže (4): Mali i veliki

Piše: Aleksandar Horvat

Vsaki put gda v kakvi škatulki nekaj zruži, ne zdržim dugo. Moram se naluknuti. I kaj najdem, ovo malo čudo za konzerve otpirati. Znate ono, dok nekaj zgledate kaj ste sto posto pozabili da opće postoji i da se toga v zadnjih deset let niste niti na sekundu zmislili. A onda se najemput pojavi, makar bila sitnica, odmota vam celu jednu pripovest pred sobom. 

Ovo malo čudo, jedva tri centimetre dugo, smo zvali “ključek za konzerve”. Takvoga si negda dobil “z ribicama”, v glavnem sardinama v ulju. Bil je v saki škatulki. To je bilo predi nek su zmislili ove patent konzerve kaj jih samo za rinčec potegneš. Denes se skorom vse tak otpira, na trganje nofti. Još se tu i tam najde kakva konzerva graha, gulaša ili čega sličnoga kaj se otpira na staru metodu - z tem malim ključekom. 

Negda v soldačiji, mom prve dni, čim bi dobil prvu konzervu z ribicama, bi stareši rekli da ključeka treba čuvati kajti furt ti treba. Zato on ima ono malo prelo kaj kaj ga moreš na privesek za ključe napelati i furt v žepu meti. Jer mesni narezak, sir v konzervi, paštete i gulaše nesi drugač mogel otpreti. Lefko bi na terenu gladen ostal kraj punoga ruksaka. Doduše, prašinari kaj imeli puške PAP-ovke, su našli nekakvu metodu kak konzervu z bajonetom otpreti. Jesu ju doduše fest zmrcvarili, ali se je bar moglo dojti do do onoga kaj se dene pod zub. 

A ključek za konzerve je bil tak elegantni… I dok si mislim na njega mi dve stvari padneju na pamet. Prvo, denes lefko za par kuni kupite one klešče-nože za konzerve kaj su kakti jako dobri. “Zagriznete” z tem konzervu, i onda, vrteči onoga leptireka, zupci po konzervi delaju... kaj? Namesto da rivleju noža okolo po konzervi, oni šlajdraju i cela stvar se nikam ne gene. Navek mu zakunem oca i mater ko ga je zašvasal i napravil tak kilavoga i klecavoga. Govorim za železnoga. A nabavil sam i onoga modernoga kaj ima plastiku na ručkama i na leptiru za vrteti, a nož mu je oštri okrogli kotaček, kaj leže prejde čez pleh. Obrnem dva kruge, a ona plastika skup z leptirom mi se zuje. Staro železo, reciklaža, ništ koristi. 

A drugo, vidiš, nekaj tak običnoga, prostoga, sitnoga kak je te mali ključec za konzerve, to je dokaz da ne treba navek komplicirati i popravljati sistema koji dobro fercera. Z tem jednim malim bokčekom si mogel konzerve otpirati bez problema, vekivečno, v zimi i v leti, po danu i po noči, lepi, čisti, kirurški točen rez. 

Da bi mi, ljudi, po tomu funkcionerali, bi rekli ovak: Zabadav po tebi perje od labuda, pauna ili amazonskoga papagaja, natapirana frizura, broši i zlaten zub - če si za ništ. Zabadav te reklamirali i sikam rivali, zabadav te falili i predstavljali - če si za ništ. Zabadava si veliki, jaki, lepi i zglancani - če si za ništ. Negda je dobro biti mali, nikakvi, prosti, bez reklame, bez ičega, a sejedno časten, vreden i slaven, tak kaj te se splati čuvati. Nigdar nesme čovek za sebe misliti da je mali. Pak i če je mali, nesme misliti za sebe da ne vredi i da ga nišče ne treba. 

Mali ključek za konzerve, sitnica od dva komade pleha, boril se z hiljadu plehnatih konzervi, vse je pobedil, nahranil hiljadu želocov i još navek preživel. Ključek za konzerve, baš kak pravi pajdaš: dok ga imaš, ga lefko zgubiš i pozabiš, dok ga nemaš, bi ti mogel sfaleti i bilo bi ti žal.

1 komentar :

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.