Dejan Ivanović | Krademo vreme

Oglodasmo vreme do kosti 

mi ostareli polupsi bez zuba,

bez milosti; samo nam šuplji organi  

kroz tamni cavum oris  

rašireni, poluraspadnuti 

lagano cure ukradenim 

vremenom; ponekad, kidamo 

lance, sa nitima od filigrana.  

Zbog onolikih, beskrajnih hladnih 

dana dok slušamo, ispod trošne kolibe   

horski, modifikovan   

lavež, vuka ili psa, čoveka ili psa...?    

Mešavinu glasova,   

ogorčenih u svojoj bestidnosti; 

divljih, besnih, obnevidelih 

u pohoti i podlosti...