srijeda, 9. rujna 2020.

Emilija Dimitrovski | Izvini što te nisam umeo...


Smešno je
a i pomalo teško
zamisliti da će me ikada iko zameniti
Znaš, devojčice
na svakom milimetru
tvoje baršunaste kože
ostao je moj trag
kao neizbirisiv
pečat
da si nekada moja bila.
Mnogi će
pokušati da
ti presvuku kožu,
ali ni tada im nemoj dopustiti
da se pod nju uvuku.
Ne dozvoli da te promene,
da te ubede da su bolji,
da ti obećaju sve i svašta,
ne veruj u njihove prazne priče
kako neće nikada "to i to"
jer hoće.
Veruj mi, hoće.
Neće prestati da puše,
iako su to obećali.
I biće pijani,
mamurni od alkohola,
ne od ljubavi.
Neće te tražiti na dnu svake čaše,
u ćoškovima kafane,
neće za te pevati pesme,
za sebe će.
Snobovi su to, moja mala.
Nisi osetili kako umeš da boliš,
ubeđeni su da voliš.
I znam da mi ne veruješ, devojčice,
ni ja sebi ne bih verovao
posle svega,
posle svih proplakanih noći,
posle svake napola ugašene cigarete,
posle svih psovki
i proklinjanja što si me ikada upoznala.
Greh neka ide na moju dušu,
samo nemoj dozvoliti da me ikada izbrišu.
Da izbrišu trag mojih usana i
prstiju
dok sam ti
preko kukova prelazio
i ježio tvoju meku kožu.
Da znaš samo kakav sjaj u očima
si tada imala,
izgledala si poput anđela,
pomislih Bog mi te je poslao,
takva se više ne rađa.
Eh, devojčice, sve bih dao
da bar na trenutak
možeš da vidiš sebe u mojim očima.
Budi hrabra, a ja ću te čekati
kad te umore da te odmorim.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.