Kad kuham boršč, u loncu sve je bordo,
Duh mi je vedar, volja se ne slama.
Ja pretvaram se, kao da služim Ordo
Fratres minores, koji su skromnost sama.
Sva jela volim jednostavna, stara,
S ciklom il' zeljem (kao što je bigos).
K mesaru ne hrlim, ne tražim piljara,
U vrtu pjevam: "Zbogom, kućna brigo!".
Za zaborav mi ne treba nargila,
Već zelenjave i gomolja sloga.
I ja se trsim, baš iz petnih žila,
Kao da kuham za svog suđenoga.
Para me opija, mirisi me hrane.
U njedrima mi lastavice trepte.
Mišlju se hvatam svoje zlatne grane,
Ne marim začine, ne trebam recepte.
Divna bi bila tek priča blizine:
Zalogaj, riječi, duhovna protega.
Da na boršč svrati gost knjiške davnine,
Pa hinimo da ja ne poznajem ga!
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.