nedjelja, 5. srpnja 2020.

Emilija Dimitrovski | Moja mirna luka


Ušetao si u moj život
sitnim
sigurnim koracima,
baš ti za koga sam mislila da nećeš.
Ti, milo moje,
moja mirna luko,
moje pristanište,
sve moje neprospavane noći,
znao si mapu mojih mladeža
od usana do stopala.
Znao si koliko mrzim
svoje obraze,
a ipak si me večito ubeđivao
da su potaman.
Da su mi stopala hladna,
čak i u Julskim danima.
Znao si na kojoj strani spavam
i da ne mogu da zaspim
bez Merlinove "Lelo". 
A kada bih zaspala
na tvojim grudima,
ležao bi nepomično satima
da me ne probudiš
znajući da imam lak san.
Gledao bi u fluorescentne zvezde
polepljene na mom plafonu
kako stvaraju šaru
i pretvaraju se u galaksiju.
Treperavim glasom,
tiho bi izgovarao 
neke ljubavne besmislice.
Moji bi se obrazi
obojili rumenilom
i iz sna bih se budila
s iskrom u očima,
crnijim od noći.
Milo moje,
zaljubila bih se u tebe
iznova i iznova
svaki put
kada bi mi održao koncert
u sobi,
samo ti i ja
i Balaševićeve pesme.
Setiš li me se nekad
i svega što nisi smeo,
a samo sa mnom si hteo?
Iznova i iznova
svaki put
kada bi mi donosio
sveže kroasane
i prstima prolazio
kroz kosu
za dobro jutro.
O ti, osobo moja, kako si samo voleo
da me posmatraš tako snenu.
Priznaj, sve kafane i nemoralne žene
zamenio bi
da ti taj prizor ostane zauvek.
One su bile tvoja subota uveče,
a ja nedelja ujutru.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.