Milan Drašković | Igra fotona

Zvezdani nektar pred utonuće u san
ti bi da primiš. Dok tražiš netaknuto,
mučen sumnjom da postoji takvo mesto,
odnekud stigne zvezdani zapis na dlan.

Magnet ponora otvara svoje dveri
čauri noći. Mašta kad se otrgne
gravitaciji, zavesa kad se digne
s uspomena i senki dalekih stvari –

tad te dotakne lepotom što ne prašta
duboka tmina. Svet gledan trećim okom –
kameni idol, kip sa zlatnim jezikom.

Progonstvo zvezda – prostor tad te proguta,
kad podseti na krik radosnih jezera
igra fotona u beskraju etera.