petak, 29. svibnja 2020.

Rozin kutak


Obećanja, ah ta obećanja!

Piše: Ela Ernoić

Otprle su se granice sa Slovenijom.

Ovo ni kolumna za reklamiranje bilo kakvih proizvoda ili usluga tak da se nikog ne tiče zakaj  smo Stijena i ja danas bili v Brežicama... inače bih vam ja brbljava po prirodi rado se objasnila, ali pravila su n-e-u-m-o-lj-i-v-a!

Dakle, krenuli smo z naše vulice obavijene prašinom obnove koju su stanari počeli i bez ikakvih izglasavanja zakona (nekak mi se vidi da je netko i računal na tvrdoglavost naših ljudi da uzmu stvar, to jest špatulu i cement v svoje ruke). Automobil nam je opral proljetni pljusak pa su se pijesak i ciglena prašina pretvorili v blato skoreno na haubi.

Razveseljena činjenicom da morem voziti ja, automatskom kretnjom vključim autoradio, Stijena ga “narihta” i pičimo prema Zapadu.

Radijske vijesti i poznati, škripavi glas, promukel od uvjeravanja svih mogućih insitucija “da delaju”:
“Zagreb će imati prvih nekoliko kilometara U-bahna, od Britanskog trga do Draškovićeve s čijom ćemo izgradnjom početi uskoro!”

Razlog je sasvim prihvatljiv, naime na taj bu se način stvorila pješačka zona i smanjile vibracije koje bi mogle oštetiti zgrade na tom potezu načete nedavnim potresom.

I stanovnici Zagreba time su oduševljeni! Omamljeni! Potreseni od silne brige za njih i za potresene zgrade.

Očigledno je netko nekome zaboravil pojasniti da se tuneli za tzv. U-bahn (na njemačkom jeziku, podzemna željeznica) ne kopaju tehnikom krtica nego se iskopavaju ogromne količine razizemlje veeeelikooom mehanizacijom koja je teška, vibrira, zauzima ogromnu površinu pa bi koji takav građevinski stroj mogel onak slučajno srušiti do temelja po neku neoštećenu zgradu od Britanca do Draškovićeve.

Mi (v autu) šutimo.

Mi, zaprepašteni.

Konsternirani.

V pobožnoj tišini dofuramo do benzinske pumpe, svijetli mi “žuto” pred očima. Sa šoferšajbe, ne od delanja. Na najgi smo s benzinom.

Onda nam se prosvijetlilo u crvenu boju, cuga za limenog ljubimca (pedeset litara) skočila za cijenu Vindijinog piceka, već pečenog.

Ali, nisam ja od onih kaj ne riskiraju, tj. Stijena svojim genski mutiranim kromosomima (Njemačka, razumno i štedljivo) utječe na mene pa smo natankali rezervoar kod susjeda, prek granice.

Tam smo ostali iznenađeni i posramljeni, ne radi toga jer su proglasili kraj epidemije nego zato jer svi nose maskice pa ljubazno upozore kaj piše na vratima dućana…

Kupili smo si maskice, tj., ja sam kupovala maskice umotana v šal, samo su mi se cvikeri vidjeli a moj je slovenski postao još nerazumljiviji što je dodatno otežalo komunikaciju.

Bila sam sravnata z majčicom Zemljom od srama na prijekornu tvrdnju da oni v Brežicama već preko mjesec dana nemaju ni jednog oboljelog od Covid-a, sveukupno ih je bilo troje... a pridržavaju se strogo pravila higijene, maskica i fizičke distance.

No, onda je proradilo rodoljublje i ja sam im objasnila da su naši stručnjaci rekli neki dan da se virus ne prenosi respiratornim putem!

Nemrem vam opisati čuđenje v očima koje je moja tvrdnja ostavila jer sam zbrisala van iz ljekarne.

Kak bi mi to lijepo rekli, sto ljudi-sto ćudi, poštuj pravila države u kojoj jesi, pa smo zabrađeni hodali uokolo i pokupovali pol trgovine jer smo potrošili sve zalihe. Moram priznati da smo se vani prskali s dezinficijensom iz čistog prkosa, tek toliko da im pokažemo kak smo i mi savjesni građani.

To kaj mi još uvijek suze oči od antiseptika pripisujem činjenici da smo pri povratku u Hrvatsku čekali sam 50 minuta i jedva izbjegli četrnaestdnevnu izolaciju s obzirom da nam naša četverokotačna limenka ima njemačke registracije. Inače, osobne iskaznice izdane v Zagrebu su nam pregledavali isti granični službenici pri izlasku i ulazu v obje države dobrosusjedskih odnosa.

Dečki su se složno ujedinili, malo zaustavili promet, razmišljali. Onda sam se ja pozvala na advokate (se boum vas toužila!), konzulate, ambasade i snimku napravljenu danas v tolko i tolko sati na kojoj se vidi Stijenu i mene kako izlazimo, tj., ulazimo prek te iste granice i sigurno nismo za tih dva sata mogli do Italije, Njemačke, Mađarske pa da smo ne znam kak jako delali…

Tak si mislim, kad se već kopa, zakaj ne bi odmah se lijepo prokopali do Bregane, pa da vidiš kak ne bi po gradu onda bilo gužve jedino kaj bi trebali pojedini kvartovi prestati ratovati ko je kak i gdi jače ili slabije potresen i protresen.

Automatski mi pada jena poslovica na pamet: “Divide et impera!”

I nije da mi ne vidimo kak je šef postal nudist (pročitati bajku H.C.Andersen, “Car je gol”, ili su to morti bili braća Grimm?) neg se onda i mi sami lakše moremo praviti ćoravi i prejti kak ona koka isto z jene priče ali navek pozabimo da je ta sirota našla sam jeno zerno kouruze...

Se je to za razmeti, človek se teško odupire bajkama i odrasli ih vole pa onda popevaju “Obećanja, obećanja, ludom radovanja!”

Tak, v mislima više filozofije i komparatisktike, filologije i kajjaznamjoš čega, pred Zagrebom nas je dočekalo Sunce, veliki promet i poklik s radija:

“Mi ćemo obnoviti Zagreb tako da će biti ljepši i stariji od onog prije potresa!”
ili nam se od uzbuđenja to sam učinilo...

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.