Zalutah noću maglovitim krajem
i zađoh u neku močvaru tamnu,
Vratiti se htjedoh, u vodu već stajem,
Al' noga mi u blatu dubokome zapnu.
Želim koraknut, no sve dublje tonem,
Panično se trzam, vičem, pomoć zovem,
Al' u pustoši praznoj zalud tražim spas,
Iz močvarne mi magle jeka vraća glas.
Bespomoćan klonuh, zaglibih do vrata,
Od borbe odustah, zarobljenik živog blata.
Tad pojavi se mjesec, maglom prospe sjaj
I u hipu razaznah u kakav zađoh kraj.
To prošlost je moja u močvarnome liku,
Svi proživljeni časi okovi su tijela,
Oko nogu mi gmižu svi moji ružni čini,
Navike mi loše izvikuju opijela.
Al' ja se ne dam, ne dam, obraćam se Bogu,
Za izlaz iz blata skupljam snage sve,
Trzam se, vijem, no maknut se ne mogu,
Udovi su moji stvrdnuli u tle.
Izmoren čekam da dah mi se vrati
Pa iz očajna bića šiknu bijesna dreka,
Odjednom se trznuh, nadanje bljesnu:
Je l' to glas nečiji bio? ... Il' samo je jeka.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.