(Dragutinu Domjaniću)
Nad njivum je oblak, a pud njim
roža zrasla, rožica, čistem poleg hiže,
steza ide, tiha steza, vse bliže i bliže.
Kam tvoja cesta nas more otpeljati,
gda senjara lehke je smešnem napraviti?
Više je bile vetra neg rožic
i bila je noč ili žalost, a poleg steze zrasla je črljena ciklama.
Kipci mučiju zdaj, sveti.
Listor luster, spinet i krinoline njišeju se v taktu menueta,
i zvijaju se ruke te drobne i blede,
opojni miris i dama na silhuete na oslikanem porculanu z rokokoa.
Tad veselu je negdo rekel reč
i začel je simpozijum ub Filidi i Didoni kaj živele su prokšene.
I ub Lady Godivi kaj žal je ni bile greha.
Al došel bu zopet zapostavleni amor.
Zaigrali buju zlati lasi i vesele oči kak dan gda se pojavi posle noči.
Još bu sonce se smejale, i sence se budu njihale,
dok bu Georgika, dalke, zaustala.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.