Zavuče se u misao trulež neka
Zbije u skrovitu mračnu poru
Pritaji se, smiri, strpljivo čeka
Podmuklo načet spokoja koru
Umirujuć je rad, teški katkad ljudi
A misli ponese dnevne vreve rijeka
Zaboravi se tada da u kutku tamnu
Skrivena nas snijet bešćutno čeka
A kad noć se spusti i poželiš se mira
Kad samotno biće jeku duše čuje, čuje
Probudi se neman, pljesniva i gnjila
Pa iz legla svoga ruje, ruje, ruje, ruje
Dojmljivo i iskreno, iz duše👏
OdgovoriIzbriši