nedjelja, 2. veljače 2020.

Dejan Ivanović | Kiša





Nazvala me usred noći 
jedna zaštitnica ptica;
da pita: šta je ovo, zar
počela je kiša ponovo?
Htede da čuje moj glas
na čas, gladna, sama i budna
ali je čula, samo silne udare
bure, u pola čaše vode.

Kao bauk me probudilo, sramno.  
Usred nepogode, proleće
tamno, tamnije od crne rupe
dok je plakalo, ridalo, samo...
A dugo, grozničavo
iščekivano leto,
baš prozaično, prokleto,  
nikako da dođe;

biće ionako vrelo, 
kažu očajno, jadno,
kao niti jedno, ikada. 
Ali te prognoze;
ne pogode nikada, baš nikada ...
Sve nešto onako, odoka;
uvek je bilo, jeste i biće
kao i do sada,

smenjivaće se istom
izlizanom putanjom
bezimenog kruga,
zime i leta, leta i zime.
Krhka leta, kao tuga,
bezizlazna, latentna,
beskonačne zime;

jesen duga, preduga 
a nigde proleća ... 

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.