Nije naš zagrljaj prvi.
U mojim si prstima još od doba bakra
dok su se sijevanja neba navikavala na Zemlju.
U rukama, nestvarno moja,
koliko god buđenja prevalio iz matera,
bila si ti.
Sve što kažeš, čuo sam,
uz oganj koji palim kad ti se leđa stisnu u srp.
Pokrio sam bezbroj puta, i nije mi dosta.
Moja si
pod suknom,
pod slamom,
pod svilom...
Makar se nikad ne pojavila…
jer ništa su uporna čekanja
naspram neodlučna koraka,
zastalog nadohvat.
Taj zagrljaj nije prvi, i tvoj je.
Tu nema ništa što nismo mi.
Neka te ne plaše mrena i pleća.
Ja sam samo stigao prvi.
Sve su to prijelazi od tebe ka tebi
i nisam umoran kao što šume tvrde.
Lažu!
Drvo pogano.
Prepoznaj...
To je mladost povijena u čekanje najsunčanijeg dana…
kad budeš ušla u našu kuću,
ne zastajkujući ni trena.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.