Florian Hajdu | Stope gastarbajtera

Okačene naočari na stolu bez jednog oka se lelujaju, okrenute prema ne sasvim zatvorenim, jeftinobojnobelo, razmazalski loše ofarbanim vratima koja se strujanjem promajskog vazduha kroz otvorena dvokrilna balkonska vrata i kuhinjski prozor na pravolinijski suprotnim stranama dvosobnog stana na prvom spratu jeftino sagrađene, nekada socijalne zgrade na tri sprata, pre sedamdesetak godina prošlog veka, pomeraju tamo amo, izazivaju radoznalo, razdražljivo interesovanje božićnokuglastoj, metalnozelenobojnoj muvi koja kruži satima kroz prostor stana i zuji, kao akrobata Aleksić držeći se zubima za AN-2 dvokrilni aeroplan iznad Kalimegdana. Rasečena lubenica, kasnotravozelenobojna sa žutim stomakom, zebrasto izšarana poput praseta divlje svinje, širila je miris zemlje hungarske, iluziju sunca, vrelog peska, osećaj erotske atmosfere, grmljavu svađu vrabaca pred parenje napečurkastoobliknom, mahovinama pokrivenim, stogodišnjim, klavirskodirkoobliknim crepovima krova kuće gde rode na odzaku ne klepeću, već kljunovima talambasaju urođenički ritam za otvaranja rajskih cvetova, razmnožavanja na vodenim krevetima pred večernje, dok nekonzumirana polovina nije smeštena pored čorbastog pasulja od tetovca na drugom spratu belog, novog, četvorodelnog frižidera sa frizevima. Hrabro smirujem, glasom tepanja u sebi, šezdesetposto obnevidelo desno oko, dok se sa ulične strane kuće, kroz otvoreni prozor stana, čuje nerazumljivo prepiranje bugrake dece, koja su u neidentifikovanoj većoj grupi pristigla u prazne stanove tri identično sagrđene kuće u kratkoj strmokosoj, naniže jednosmernoj ulici dosadnog grada u Severnorajnsko Vestfalijskoj oblasti, sa suprotne dvorišne strane nivelisane u tri nivoa. Klikće, štekće, cijuče, struže, iritantno uši para poput zvuka dijamantskog oštrog sekača kada po staklu srtuže, iz radionice za pravljenje i oštrenje testera za sečenje mramora, granita, krecnjačkih kamenja, gvozdenih ploča, valjaka, vlasnika Mihaela Vestendorfa, ćelavog, držećeg pedesetogodišnjaka, kultnog poštovaoca Harley-Davidson velikokubiknih motora, koji je neljubomornu, debelonisku, veneraformnu, simpatičnu plavokosu, orijent seksipilnu ženu Paulu, zaljubljenu u cinober crveni Aston Martin kupe V12 Vantage S. bez krova, koga vozi i onda kada vreme za to nije naklonjeno, da bi joj se duga plava kosa vijorila poput erotske kose Brižit Bardo u filmu “Parižanka”, varao sa crnodugotalasastokosnom O oblika nogu, brzohodajućom, zanoseći vrckavom Barbarom koja je povremeno dolazila u decibelnu halu kasno popodne, kada je Mihael rezao one najtvđe testere za granit, jer je tada buka u hali, dvorištu, bila najjača. Automehaničar, Turčin Uzgun, koji na donjem zadnjem delu nevelikog dvorišta iznajmljuje poslednju četvrtu garažu od Vestendorfovog tasta Kaöhnena, pričao je u poverenju, kada je menjao bio-filter na autu, da je jedne večeri u petak, zatvarajući golubijesivobojna programirana vrata garaže, pored buke iz dvadesetmetarske, ciglom zidane grejfrutžuto obojene hale, čuo ženske glasove, vrisku, isprekidane jauke, prizivanja pomoći, boga, još - o - ga, jačeee - ga, razne nerazumljive reči u vrištećim, cičućim, naredbenomolećim, frenetičnouživajućim formama. Pošao je uzbrdo još desetak koraka, stigao do drugoga nivoa dvorišta, gde se nalazila velika ulazna, masivna tamnosivo ofarbana, dosta zarđala gvozdena ulazna kapija u dvorište, slična onoj zatvorskoj u Lutringhauzenu, sa zaobljenjem na vrhu, ali iznenađena radoznalost, znatiželja, turski inat ga nije napuštao. Vratio se do improvizovane, od gvozdenih cevi napravljene razgraničujuće ograde između nivoa dvorišta i vlasnika radionice i zgrada, popeo se na metar i šezdeset santimetarsko visoko razgraničavajuću šestsantimetarskotanku cev, uzdigao na prste da bi na sitnoprozorsko podeljeno veliko kvadratno okno, na poslednjem od tri, provirio u halu. Ono što mu se ukazalo pred očima u zaglušujućoj svumato atmosferi osvetljenoj radionici zaljuljalo ga je u ravnoteži…/ izlomak/