Žana Krželj | Brodolomkinja

Kad vidim u moru pet borovih iglica ili dvije-tri travčice, to znači da more nije čisto pa onda ne plivam nego hodam. Stobrečka pješčana uvala je dušu dala za šetnju, velika je i plitka. I šetam ja tako jutros uvalom, 30-40 metara udaljena od plaže, šetam, meditiram i mislim se kako mi je lijepo. I tako uživajući, na jednoj od onih pet iglica, ugledam malu točkicu. Ne možeš je ne primijetiti, neprirodna i estetski nedopadljiva. Iglica treba biti ravna. Nikakvoj točkici tu nije mjesto.

More mirno, moja ruta naprijed-natrag ista. Začudo, opet prođem pored te iglice i te točkice. I tako tri puta. Igličasta anomalija mi totalno narušila meditativnu šetnju.

Zašto baš ja, u toj ogromnoj uvali, tri puta nailazim na jednu malu točkicu? Uvukao se nemir u mene i vratim se, a iglica i točkica me čekaju. Uzmem iglicu na dlan, točkica se prevrne s iglice. Pogledam je izbliza, kad ono, točkica ima točkice. Mala, da ne može manja biti, tamna bubamarica.

I gledam ja tu malu pinkicu i žao mi je. Tko zna odakle je stigla i koliko je plutala, i koliko se napatila na toj iglici u ovom, za nju, nepreglednom oceanu. I što sad napraviti s tom malom utopljenicom? Svašta mi je prolazilo glavom. I dok sam je tako držala na dlanu, dlan se osušio, osušila se i bubamarica. I pomakla se. Valjda se ugrijala. Ili je šok popustio. Tko će ga znati. U svakom slučaju, bila je živa. I nije mi bilo druge nego prekinuti moju morsku šetnju i uputiti se lagano i pažljivo prema plaži. Izgleda jako jednostavno ali baš i nije. Bubamarica, malo veća od glave pribadače šeta mi po dlanu, treba je nositi 30-ak metara i živu i zdravu donijeti na kopno. Iz perspektive male brodolomkinje, horor nad hororima. Gorostas je, istina, spasio iz mora, ali… što sad? I gdje je nosi? Hodala sam polako, bilo me strah da opet ne padne u more. Premala je za let do plaže. U jednom trenutku mi je nestala iz vida. Uhvatila me panika. Nije valjda opet u moru?! Kad ono, odšetala pametnica do moje narukvice i drži se. Ne znam kako, ali drži se. Što ti je borba i volja za životom. Uostalom, što se čudim. Tko zna koliko se dugo držala za onu borovu iglicu.

I tako smo, ona i ja, pažljivo koračajući i pažljivo se držeći, došle do plaže i izašle iz mora. Ako me je itko gledao, mora da sam izgledala prilično čudno. Držala sam 'prazni' dlan ispred lica i hodala tako do najudaljenijeg zelenila. I tu sam je pustila. 'Sretno ti bilo, hrabra bubamarice', rekla sam joj. A ona mi je mahnula. Nije baš da sam to vidjela, ali sam sigurna da je. I sigurna sam da će preživjeti i postati lijepa, velika bubamara. Ona koja donosi sreću.

I jednom, kad ova bubamarica bude svojoj djeci pričala što je sve proživjela u djetinjstvu, bit će i mene u toj priči. Ugodan je osjećaj da si negdje ostavio trag pa taman to bilo u životu jedne male božje ovčice.