Florian Hajdu | Omer

...Omer.

Zenica, Omer Halilović, Pirot......bio je neki dan, ni sad ne znam kakav, gadan, valjda jedini pogodan za prestanak života. Ja u vojničkom wc-u, ispred lavaboa, koji je gadljiv, ogledala, u kome se ne može ili jedva da se ogleda u Pirotu. Neki me blagi, lepi, topli orkan grabi i mami negde, ali u visinu, valjda pred samoubistvo svi misle da će u visinu, tako sam i ja, ne znam...Tek negde sam odlučio, da me ubiješ metalnim predmetom, ne znam gde, da ću ja taj ha-ri-ki-ri izvršiti blago, jer neću da boli, pilulama koje sam držao u ruci. Prvo sam uzeo u usta jednu, prosto da osetim ukus pre večnog lovišta, ukus je bio gadan i bolan, i da ne bih odustao, uzmem još dve, pa kako sam se samog sebe uplašio i svega šta može da me snađe živog, ja progutam, bez žvakanja, flašicu. Stojim, vreme odmiče a ja još ne vidim boga a đavola neću...dalje se ambijenta wc - a ne sećam....Zenica, Zenica, ne znam zašto me je to budilo u raju...ili paklu, tek vidim obrise mog anđela čuvara, Omera Halilovića, od dede mesara kao i od oca istog zanata, a gde bi i on dalje nego mesar iz Zenice, u istoj kasarni u Pirotu u ambulanti. Drži Omer parče jagnjetine pečene, mirišljave, kada ga ja onako tiho i glupo upitam... kako si Omere, a on toplim bosanskim glasom, kao da ne želi da naređuje ali mora, kaže: je*** kako sam ja, nego jedi ovo bolan da ti to što imaš za smrt izađe što pre na guzicu pa da odemo kao jarani u Zenicu i da kažem raji da imam i ja jarana školarca iz Beograda. Ne odoh ja sa njim ni bez u Zenicu, ne mogu ni da prežalim jer i dalje žalim, ali ako ga nekada, lepa Ajša, nazvana od milosti Duša, sretneš, pozdravi ga, ako je ostao isti ugostićete i biće radostan onako blago uzdržano bosanski...ali ako i ne uspeš da ga sretneš, ja ga i onako često u sebi pozdravljam a i to je dobrom čoveku dovoljno...

/ posle 48 godina.../

Omer, Osman

Da sam negdašnji, eh da sam nekadašnji, pozvao bih sada sve od reda na slavlje, koje sam u ranijem životu ponekad tako rado pravio, možda po sećanju a možda po bliskosti, uglavnom sve. Ali nisam ni ja taj a mnogih i nema više. Što pre silom, što posle, nemadoše drugi izbor, što sada, prestali su da žive...nema ih. A znam, znam sve njih, znam ih u glavu, nogu, ruku, prste pa čak i ispod noktiju, svi bi se radovali. Radovali bi se kao što se ja radujem, neizmerivo, jer je posle 48 (četrdesetiosamgodina) pronađen od mene zvan Omer ali Osman Halilović, mesar iz Zenice, po ocu prozvan a i majka mu se sa time složila...

Kada sam ga pozvao reče:...gledam ovu sliku četrdesetiosam godina i ne dam joj da izbledi, valjda i neće dokle je budem gledao a posle...I još čuvam onaj sat koji si mi dao nekad, blizu rastanka, rekao si da je redak , vredan i jako dobar.

Kada smo završili razgovor rekao sam Barniu, Cukuli mukuli u prevodu, da redak, vredan i jako dobar kao Osman (vremenom u mašti Omer) Halilović. Barni, nenaviknut na oči koje plivaju, stade besomučno toplo i nežnije nego inače da liže moju ruku obraze...