Dejan Ivanović | Na peronu

Balada, na izdvojenom peronu u predvečerje;

ravnoteža žutog svetla i sivila, stanica prolaznosti,

proputovanja, zamišljeni putnik čeka na istom peronu.

Usamljen, bez prtljaga, premalo nade, upozorenja,

ideja zaraslih u zapuštenoj periferiji na lošem glasu.

Silazeći, sunce tvori bestelesne odraze,

vreme stoji po strani, senke padaju;

Sve nekako počinje u sumrak, smiraj dana,

taj tromi zvuk što dolazi niotkud, iznad polja

i vreme dok trajno uzmiče pred nepoznatim,

ukopan strah na licu, nervozna škripa,

nesređena gomila, lom i vrisak, užurbanost.

Prastare klupe, dok dugo sede, sećaju putnike

na noći pod vedrim nebom, bol u predelu epigastrijuma

 hirurških rezova, posttraumatskih poremećaja,

nepoloženih ispita u oktobru, povratka u nedođije.

Sećanja obmanjuju neizvesnosti ustajalih mirisa

odvratnih čekaonica, učionica, poligona,

radionica i šarenih karnevala ...