četvrtak, 16. kolovoza 2018.

Dejan Ivanović | Poluprazna


Prijao mi je razgovor sa tim običnim prolaznikom.
Hteo sam da ga pitam ali nisam mogao, bilo je kasno, žurio sam;
I on je žurio, ipak ostadosmo da prozborimo reč il' dve o poslu,
prazne reči o politici, kladionici, ne stigosmo
da razgovaramo o velikim temama, budnosti senovitih obala
brzini svetlosti, prolaznim gužvama, ludilu obesne rulje.
Šta njegova sestra studira ili je studirala, da li je završila, da li se udala?
Gledah je onomad gde igra u zanosu a nije znala
da neko posmatra prikriven, iz senke,
kako joj mladost još šiba iz svakog pokreta ...
Pod mesečinom okupanih blistavih planina i jasnim nebom,
širio se dah proleća, nežan i topao poput majčinog krila.
Tandrkanje poslednjeg voza se gubilo u divljini, probuđenog
na skromnoj stanici nakon jednočasovnog pira i opraštanja;
hteo sam još da ga pitam i kuda SVE NAŠE mladosti idu?
Pitanja je zaustavio sivi granitni oblak u mojim mislima 
dok se rastajasmo, svaki na svoju stranu u slobodu noći.
Da željno prigrlimo samoću, još jedino ona nam treba ... 

Nema komentara :

Objavi komentar