utorak, 3. travnja 2018.

Leona Kablar | Debela


Treniram odbojku već 10 godina! Odlično je! U klub nam je prije neki dan došla nova cura. Zove se Sara, ali mi smo joj odmah dali nadimak Debela. Jako je ružna i čudna. Nitko se baš zato ne želi družiti s njom.

Sljedeći vikend idemo na utakmicu. Nažalost ide i ona, ali ne znam što će nam kad je ružna i debela i vjerojatno ne zna igrati. Na treningu joj ne dopuštamo da igra, jedino ako se netko ozlijedi.

Svaki dan sam naporno trenirala i mučila se i napokon je došao taj dan! Krenuli smo u Zagreb.

Na putu, sve cure su pričale, smijale se i slušale glazbu, ali Debela nije. Ona je sjedila sama u zadnjem redu. Ubrzo, kad smo došli u dvoranu, krenule smo se zagrijavati. Debeloj smo odmah rekle da se ne mora zagrijavati jer ionako neće igrati. Utakmica je počela. Grozno nam je išlo! Gubile smo deset razlike. Kad je krenulo i drugo poluvrijeme, Ivana je pala preko lopte i slomila ruku. Bilo je užasno!  Debela je trebala ući umjesto nje. Već smo znale da ako sad gubimo deset razlike, s njom ćemo gubiti sto razlike. Ali kad je ušla, počeli smo voditi. Ona je igrala odlično. Sve lopte je spašavala i bacala preko mreže. Na kraju je bilo izjednačeno. Ostalo je još deset sekundi, ali Debela je je spasila loptu i bod je išao nama. Pobijedile smo, a sve zahvaljujući Sari. U autobusu, na putu prema Puli, shvatile smo da smo jako pogriješila i otišle smo se ispričati. Stvarno nam je bilo jako jako žao. Shvatile smo da fizički izgled uopće nije bitan jer je nova djevojčica stvarno predobra!

- Sara! Molim te, prestani pisati taj dnevnik i dođi na večeru! - viknula je mama. Sara je krenula, ali prvo se pogledala u ogledalo i razmislila o tome kako bi stvarno htjela da je ostale cure prihvate...

Voljela bi da je život kao u njenoj priči, ali nažalost nije.

Nema komentara :

Objavi komentar