Antonia Padovan Kralj | Sama samoj

Ostavi sad kajanja,
predaleko je otišla sudbina
da bi ih više pronašla...
I suze su zaboravile
kakvog su okusa
u tvojim ustima...
Ti ih tako dugo nisi pustila.
‘Zašto si tako jebeno ravnodušna?’
Nitko nije pitao.
Čuješ... Muk.
Tišina ne traži opravdanja,
a niti samoća kajanja.
Izravnala si svemire.
Tvoje polutke sad su mostom vezane.
Ostani na njemu...
Uvijek između.
I nikad te neće srušiti;
tuđa suđenja
zbog čega bi se trebala kajati;
glupa ogovaranja
zbog čega bi se trebala opravdavati...
‘Vidim kud to sve vodi...’
Novi dijalog?
Nemam snage za te mučnine.
Nestani.
Samoj mi je najbolje.